Studentski period nije bez teškoća, što važi i za najmotivisanije i najnadarenije studente. Gotovo svako će se naći u situaciji koja mu deluje nepremostivo, i to je činjenica koju svaki student nauči da prihvati relativno brzo. Međutim, postoje situacije koje dodatno otežavaju ovaj period, a mnoge od njih se upravo tiču poteškoća koje prvenstveno pogađaju studente sa hendikepom.
Za početak, uzmimo primer koji je poznat svima u obrazovnom sistemu, odnosno na bilo kojem stepenu: česte promene rasporeda, ticale se one predavanja, vežbi ili pak kolokvijuma ili ispita. To je nešto što apsolutno niko ne prihvata rado, budući da iz temelja remeti plan i raspored koji svako od nas sam sebi napravi, ali većina ipak ne mora da razmišlja i iznova pravi plan kada mora da pozove i organizuje sebi prevoz; studenti mahom na prevoz čekaju između pet i dvadeset minuta, dok je taj proces dodatno otežan studentima sa hendikepom. Što se samog prevoza tiče, postoji više opcija, od Univerzitetskog koji prevozi dva puta dnevno i to isključivo tokom dana (stoga, studenti koji predavanje imaju u sedam uveče neće imati organizovan prevoz za povratak, a ukoliko obaveze završe u podne, prevoz će čekati i više sati), do linijskog, koji je često u potpunosti neadekvatan i neprilagođen; naravno, i taksi i lični prevoz postoje kao mogućnost, ali predstavljaju dodatni trošak i napor. Što se linijskog prevoza tiče, on ima jednu veliku manu: mnogi autobusi, tramvaji i trolejbusi jednostavno nisu pristupačni osobama sa hendikepom. Razlozi za to su mnogostruki, a česti su: stepenice (potpuno nepristupačan prevoz), prepunjenost u autobusu, te osoba u kolicima, na primer, i ne može da uđe u njega, pogotovo ukoliko ljudi stoje na rampi (čega nisu ni svesni) i nespremnost vozača da pomognu, odnosno nenošenje ključića sa sobom. Diskriminacija i ignorisanje potreba građana prisutni su na svakom koraku. A kako bi stvar bila još komplikovanija, nova aplikacija ne prikazuje koji prevoz je pristupačan osobama sa hendikepom, za šta je ranije služila zvezdica (*) u poruci koja je stizala pozivom na broj.
Osim toga, neprilagođenost samih institucija, odnosno zgrada u kojima se one nalaze, predstavlja čest problem. Potreban je dodatni napor kako bi se napravio adekvatan raspored amfiteatara i slušaonica, ali je bitno i razmišljati o ovome u kontekstu izgradnje budućih prostorija, ili prilagođavanja postojećih izgradnjom rampi ili liftova, što su inače dobra od kojih svi imaju koristi. Ne treba se uzdati u dobru volju, odnosno primoravati studente na zavisnost od iste, jer ona često može da izostane, kao i da načini više štete nego koristi, jer osoba koja ne zna da rukuje kolicima ili drugim pomagalima može da ozbiljno povredi svog kolegu ili ošteti spravu; nakon svega, stepen samostalnosti je potreba čoveka i treba da bude osiguran na najvišem mogućem nivou —niko ne voli da zavisi od sažaljenja. Svako od nas zaslužuje dostojanstvo. Razmišljanje o svemu ovome treba da bude princip koji se zaista uvažava na delu, prilikom izgradnje i planiranja, a ne samo uzgred pomenuto razmatranje, bez praktične primene.
Osim toga, i među zaposlenima na fakultetu prisutna je neosvešćenost o ovim pitanjima. Što se toga tiče, veliki problem predstavlja činjenica da se sve osobe sa hendikepom ne identifikuju tako u visokoškolskim ustanovama, odnosno da ne čekiraju polje u obrascu koje se tiče posebnih potreba, usled obeshrabrenosti uslovima ili potencijalne diskriminacije. Samim tim, profesori koji imaju isključivo ex cathedra pristup i malo realnog kontakta sa studentima često se i ne zapitaju koje bi potrebe njihovi studenti mogli da imaju. Postoje poteškoće i pri korišćenju usluga studentske službe. Naime, radno vreme službe je najčešće kratko, telefonom je neretko teško uspostaviti vezu, tako da su studenti prinuđeni da za svako pitanje fizički dođu na fakultet.
Nakon svega, kada ni zakoni ni pravilnici ne obezbeđuju pravičan tretman dovoljno konkretnim eksplikativnim iskazima, niko i nije dužan, van svoje autonomne moralne obligacije, da ga pruži, i upravo na taj način izgleda da niko nema bilo kakvu obavezu. To znači da se obaveze samo prebacuju umesto da se, ko god se oseti pozvanim, uhvati ukoštac sa problemom kako bi on zaista i bio rešen, bez obzira na nadležnost i lični osećaj. Stoga, važno je istaći da i studenti imaju mogućnost da pomognu svojim kolegama. Prvenstveno, studenti sa hendikepom zaslužuju strpljenje; ne treba se ljutiti ukoliko student koji koristi Brajevu azbuku pita profesora da izdiktira ili ponovi nešto, a u prevozu, u skladu sa mogućnostima, mogu da pomognu da se rampa spusti, odnosno da u slučaju da rampe nema ili vozač odbija da je spusti, sami pokušaju da pomognu osobi sa poteškoćom da uđe u prevoz. Kod svakog akademskog građanina treba da postoji spremnost da se drugome pomogne. Međutim, i lična inicijativa je veoma bitna; treba razgovarati sa kolegama, započinjati sam razgovor sa njima, i ponuditi svoju pomoć i pre no što je ona zatražena.
autor: Melina Mikić Božanić,