Glavni cilj u životu svakog čoveka jeste samoostvarenje. Ono je, kako je Maslov govorio, “suština ljudske potrebe za ispunjenim životom“. O pojmu samoostvarenja neretko se govori uz ideju o potrebi za samoprevazilaženjem. Veruje se da je upravo ona idealna krajnja destinacija na putu koji započinje dolaskom na ovaj svet.
Biti ostvaren znači biti srećan u svim aspektima svog života. Kako doći do te sreće? Zvuči komplikovano, ali je odgovor zapravo skriven između svega četiri reči – izlazak iz zone komfora. Svako od nas mnogo je puta čuo da treba “samo da izađe“ iz iste. Mnogi se užasavaju na pomisao osećaja nelagode pri izvođenju određenih aktivnosti. Zbog čega je tako i kako se osloboditi ovog osećaja? Kako bismo uspeli da prevaziđemo svoje strahove i saznamo odgovor na ovo, svima poznato pitanje, važno je da prevashodno razumemo sam pojam “zone komfora“. Zona komfora (ili zona prijatnosti, kako je drugačije nazivamo) predstavlja psihički prostor u kom naše ponašanje biva svedeno na izvođenje isključivo onih aktivnosti koje su nam poznate, sigurne, rutinske. Radeći samo ono što nam je privlačno naš um stvara svojevrsnu blokadu, iza koje nesvesnim putem smešta – nepoznato; Nije nam važno šta se iza tih zidina krije, sve dok u miru uređujemo svoju skromnu baštu, ne naslućujući da se sa druge strane krije čitav Edenski vrt! Upravo zbog toga važno je kretati se ka tom vrtu, rušeći zidine… ciglu po ciglu. Postepeno, taj zid postajaće sve niži, i, onda kada najmanje očekujemo, ostaci zida obrušiće se neprimetno, u deliću sekunde. Po sličnom principu funkcioniše postupak prevazilaženja nelagode i koračanja izvan naše zone prijatnosti. Prvobitno suočavanje sa nepoznatim deluje izuzetno teško, posve nedostižno. Rušenje zidina tada deluje kao Sizifov posao. Najradije bismo skinuli okove i ogromnim kamenom razbili taj užasan zid, poput deteta koje u Novogodišnjoj noći nestrpljivo iščekuje ponoć.
Međutim, naš posao svakim danom postaje sve lakši, a zidine sve nestabilnije. Počinjemo da uviđamo prizor sa druge strane i očarani njime zaboravljamo na strah. I tako, ne primećujući, zid se obrušio. Odjednom smo na raskošnoj, beskoračnoj livadi, ukrašenoj našim omiljenim cvećem. Dišemo slobodno.
Upravo zbog te slobode neophodno je da počnemo da delamo u korist cilja koji nam je privlačan (važno!), iako nam aktivnosti na tom putu stvaraju nelagodu, pa čak i strah. Strah je u tim situacijama gotovo neizbežan, zbog čega ga je važno osvestiti; Ne dozvoliti mu da nas savlada i prići mu sa shvatanjem da postoji, ali nije nesavladiv. Prihvatanjem istine dozvoljavamo sebi da napredujemo. Sledeći korak podrazumeva akciju. Budući da smo strah osvestili, oslobodili smo se prvobitne stege u našem umu, čime omogućavamo sebi da iako uplašeni, hrabro koračamo ka svom cilju. Jednom kada pobedimo strah, sve počinje da se dešava u našu korist. Naša nepremostiva prepreka postaje potpuno nevažna, ponekada i apsurdna. Stičemo poverenje u sebe i postajemo sami svoj oslonac. Ponavljanjem postupka naše samopouzdanje iz dana u dan jača. Postajemo svesni sebe. Više nas nije strah, jer smo svesni da možemo; svesni, da smo već mnogo puta uspeli. I tako, najedanput, nelagodno nam je kada stojimo u mestu. Izlazak iz zone komfora postaje rutina. Ona, koja se ranije sastojala iz nekoliko svakodnevnih aktivnosti koje su nas kočile i činile nesigurnima. Samo što smo ovoga puta srećni, sigurni u sebe, otvoreni ka životu… Ovoga puta smo slobodni.
“Ptice rođene u kavezu misle da je letenje neka bolest“
Alejandro Jodorowsky
SAVRŠENO!!! BRAVO ZA EMILIJU!!! PRELEPO!!! PRAVA UMETNICA!!!