Година 2020. засигурно нас је непријатно изненадила Ковидом-19. Његова појава битно је променила нашу свакодневицу, активности на студијама, па и наше заслужено овогодишње лето и планирани одмор. Због тога што су границе затворене, многи ће одмор потражити у нашој лепој Србији.
Наредних пар минута Ваше пажње, посветио бих ванвременском благу наше културне баштине- средњовековном немањићком манастиру Милешеви и његовој најрепрезентативнијој уметничкој композицији- фресци „Мироносице на Христовом гробу“, који ћете, можда, уколико прилике то дозволе, или Вас овај текст инспирише, баш овог лета и посетити.
Ради кратког подсећања, историјска наука нам казује да је манастир подигао као свој маузолеј и задужбину принц Владислав Немањић, у првој половини XIII века, на шест километара од данашњег Пријепоља. Уметнички, главна црква, грађена је по узору на Жичу од мајстора са Јадрана, а по значају налазила се одмах после Студенице. Године 1237. у њему је пренесено и тело првог српског просветитеља и учитеља- Светог Саве. Специфичности, које се не дају исцрпити, могу се видети и у следећем: босански бан Твртко 1337. године се крунисао баш у Милешеви као „краљ Босне и Србије“, био је значајни књижевни и образовни центар и први сателитски пренос из Европе у Северну Америку шездесетих година прошлога века садржао је слику милешевског „Белог Анђела“ – архангела Гаврила.
Стручна научна област која изучава анђеле назива се ангелологија. Следујући најразличитијим изворима, анђела има безброј. Они не једу земаљску храну, нематеријални су, не жене се, брзопокретни су, у белим су одећама. Једног (али не и јединог) анђела- архангела Гаврила, управо можемо видети фрескописаног у средишњем делу милешевске цркве, са десне стране.
Оно што желимо овим текстом нарочито да истакнемо јесу разлике које постоје између милешевског архангела Гаврила и ренесансне Леонардијеве племкиње из Фиренце- „Мона Лизе“.
Њих пре свега уочавамо у ауторима, инспирацији, контексту, али и у димензијама, стилу, техници, материјалима, периоду. Међутим, можемо (у)видети и најмање једну сличност- експресију лица. Погледајте пажљиво!
Да ли је милешевски „Бели Анђео“ (XIII в.) био инспирација Леонардијевој „Мона Лизи“ (XVI в.) не знамо, али са сигурношћу знамо да су бројна дела наше културне, научне и историјске баштине била инспирација великим светским ствараоцима. Сетите се само Николе Тесле или Милутина Миланковића.
Ко је или шта је Вама инспирација?