Svi znamo da je vežbanje ili fizička aktivnost bilo kog tipa dobra za naše opšte zdravlje, i fizičko i mentalno. Svi koji su nekada vežbali, znaju kako je to dobar osećaj. Ali šta se to u našem organizmu dešava kada smo aktivni i zašto smo dobro raspoloženi posle nekog treninga? To ćete saznati u ovom tekstu. A ako pročitate do kraja, obećavam vam da ćete se već danas pokrenuti na bilo koji način.
Za početak malo nekih naučnih činjenica. Ali sve će vam biti jasno, ne brinite. Istraživanja su pokazala da vežbanje smanjuje rizik za nastanak kancera dojke za 75%, srčanih bolesti za 49%, a rizik za dijabetes je manji za 35%. Fizička aktivnost poboljšava zdravlje srca i pluća, deluje protivupalno, smanjuje bol, povećava imunitet i poboljšava kognitivne procese i pamćenje.
Doprinosi boljem raspoloženju i boljem osećaju u svojoj koži. Zbog supstanci koje se oslobađaju tokom vežbanja i njihovog antidepresivnog dejstva, fizička aktivnost se često preporučuje i osobama koje imaju neki oblik depresije.
Zašto se tako lepo osećamo posle treninga ili šetnje?
Kada vežbamo, naše telo oslobođa supstance koji se nazivaju endorfini. Endorfini pripadaju grupi opioida. Oni su prirodni analgetici, smanjuju osećaj bola, deluju umirujuće ali i poboljšavaju raspoloženje. Osećaj euforije koji se može javiti kod intenzivnih treninga snage i kondicije, poznat kao „runner’s high“ nastaje upravo zbog naleta β-endorfina. Što je veći intenzitet aktivnosti, njegove koncentracije su veće. Dejstvo endorfina je slično dejstvu morfina, čak deluju i putem istih receptora. Ali za razliku od morfina i heroina, endorfini ne mogu izazvati zavisnost. Znači, nisu vam potrebna nikakva druga sredstva za dobro raspoloženje, jer sve to već imate u sebi. Dovoljno je samo malo fizičke aktivnosti svaki dan.
Možemo postati zavisni od vežbanja?
Fizička aktivnost povećava nivo dopamina u našem telu, koji je zadužen za pokrete, emocije i učenje, ali i za razvijanje zavisnosti. Zanimljivo je da se dopamin se koristi i kao jedan od faktora koji razlikuju fizički aktivne organizme od neaktivnih. Fizička aktivnost i dopamin su u pozitivnoj interakciji. Istraživanje na životinjama je pokazalo da što više dopamina životinja proizvodi, veće su šanse da će biti aktivna. Samim tim se proizvodi sve više dopamina, što je jedan pozitivni začarani krug. Zapravo je dopamin krivac što se „navučemo“ na vežbanje i na taj dobar osećaj.
Vežbanje jača naš imunitet?
Vežbanje smanjuje nivo hormona stresa. Tu pre svega mislimo na adrenalin i kortizol. Sigurno vam je poznat mehanizam „fight or flight“ ili „bori se ili beži“. Taj mehanizam se u ljudskom organizmu aktivira kada postoji određena opasnost, odnosno stres. Tada se pojačano luče adrenalin i kortizol da bi nas tako spasili od potencijalne opasnosti. I to je dobar mehanizam kada nam je život stvarno u opasnosti. Savremeni život sa sobom donosi i mnogo stresa, ali mozak svaki stres percipira kao opasnost. Čovek je u ovom vremenu konstantno pod nekim stresom, tako da su adrenalin i kortizol stalno povišeni. To postepeno dovodi do slabljenja imuniteta i tada često dolazi do razvoja upalnih procesa i infekcija. Vežbanje nam pomaže da ojačamo sebe, ali i svoj imunitet.
Vežbanjem možemo sprečiti razvoj dijabetesa
Insulinska rezistencija i dijabetes, zajedno sa gojaznošću predstavljaju pandemiju savremenog doba. Sve to možemo sprečiti ako aktivnost postane deo naše svakodnevice. Od davnina se vežbanje smatra važnim nefarmakološkim alatom za lečenje dijabetesa. Fizička aktivnost povećava osetljivost ćelija na insulin, smanjuje nivo šećera u krvi i smanjuje rizik od dodatnih komplikacija dijabetesa. Na koji način se to dešava? Šećer (glukoza) je gorivo za sve naše ćelije u organizmu. U neke ćelije glukoza ulazi slobodno (one su insulin-nezavisne), a za ulazak u neke ćelije joj je potreban insulin (to su insulin-zavisne ćelije). Insulin-zavisne ćelije su mišićne ćelije od kojih su izgrađeni naši mišići. Posmatrajmo to ovako: insulin je ključ koji otvara vrata ćelije da glukoza može da uđe. Vrata ćelije su takozvani GLUT4 receptori. I nekada su oni sakriveni, tada glukoza ni uz pomoć insulina ne može da uđe u ćelije – to stanje zovemo insulinska rezistencija. I tada imamo mnogo i šećera i insulina u krvi. Znači, imamo ključ ali nemamo vrata koja taj ključ otvara. Kakvu ulogu tu sada ima fizička aktivnost? Pa, fizička aktivnost probudi naše mišiće i pokrene GLUT4 receptore tako da oni postanu vidljivi. Kada su oni vidljivi, insulin ih lako otključa i glukoza uđe u naše ćelije. Tako smo, uz pomoć fizičke aktivnosti, dali svojim ćelijama potrebnu energiju i smanjili nivo šećera u krvi. Identično dejstvo ima i glavni lek u insulinskoj rezistenciji (stanju koje prethodi dijabetesu), metformin. Jedna od mnogobrojnih studija je pokazala da je fizička aktivnost od najmanje 150 minuta nedeljno efikasnija u smanjenju rizika za razvoj dijabetesa u odnosu na sam metformin.
Da zaključimo. Ako se budemo redovno kretali, vežbali, plesali, uradićemo mnogo toga za svoje telo. Ali i za svoj um i dušu. Naravno, kao i u svemu, balans je ključ. Krećite se, ali i odmarajte, učite, radite. I budite dobro!