Da li ste nekad razmišljali o današnjim uslovima surovog kapitalizma koji uništava egzistenciju ljudskih prava i gde se samo profit ističe kao jedino što vredi, gde je rast bogatstva vlasnika jedino bitno, dok se ljudi posmatraju samo kao sredstvo za dostizanje cilja vlasnika, sredstvo za rast profita? Da li ste se zapitali ima li kraja takvom načinu razmišljanja, kraja tom viđenju kapitalizma?
Da li ste znali da je najveći uzročnik stresa upravo posao? Istraživanja navode da se mogućnost od srčanog udara povećava za 20% svakog ponedeljka. A zašto baš ponedeljak? Pa to je početak radne nedelje, tada ljudi nezadovoljni svojim poslom ustaju u 6,7 ujutru i ponovo kreću rutinu od (najčešće) 5 radnih dana, sa željom da što pre dođe petak.
U svemu tome kao svetla tačka kapitalizma (a ja se nadam i nekakvom revolucijom) javlja se Bob Čepmen predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Barry-Wehmiller, koja je lider u industriji pakovanja, a u novije vreme i inženjerstva i IT konsaltinga.
Bob želi da ‘mantru hvala Bogu što je petak, zameni mantrom hvala Bogu što je ponedeljak’, i to želi da postigne primenom modela humanog vođstva. Taj model počiva na mišljenju da tradicionalne prakse upravljanja treba da budu zamenjene liderstvom koje podrazumeva brigu o radnicima, kao i svestan i odgovoran menadžment.
Većina kompanija danas, vođena tradicionalnim shvatanjem kapitalizma, koristi strah kao najveći motivator, smatrajući da ljudi traba da se plaše nadređenog i da će ostati bez posla ukoliko ne rade što im se kaže. Bob prevazilazi takav način razmišljanja i govori da bi biznis mogao da bude najjača sila za dobro ako prosto kompanije brinu za ljude i smatra da svaki čovek treba da ima šansu da otkrije, razvije i podeli sa drugima svoj talenat, da oživi svoju kreativnost i strast na poslu i tako da se svako veče vrate kući porodici, osećajući se vrednim i cenjenim. Shvatio je da će ljudi koji su zadovoljni poslom raditi produktivnije i biti kreativniji. Ključ je stvoriti takvo okruženje gde će se svačije mišljenje uvažiti, da će to mišljenje biti saslušano i nagrađeno i da na način dati ljudima do znanja da oni vrede.
Na taj način on je dodirnuo ne samo živote tih ljudi koji rade u firmi već i živote njihovih porodica, budući da su oni koji su se do juče vraćali kuci nezadovoljni i sa osećajem da nisu vredni, sada vraćaju sa osećajem ispunjenosti. I upravo je to ono zbog čega Bob Čepmen smatra da bi biznis mogao da bude najjača sila za dobro, jer ovakav način vođenja daje nam osećaj da smo bitni, da vredimo, da nismo samo sredstvo u nečijim rukama. Kada shvatimo da vredimo, to nam smanjuje stres, više ne osećamo toliku depresiju zbog toga što moramo u ponedeljak ponovo na posao, ne odnosimo loše raspoloženje sa posla kući i na taj način imamo vise vremena i razumevanja za suprugu/supruga, za decu itd. I to je upravo ključ onoga što je gospodin Čepmen zamislio kao društveno odgovorno ponašanje jedne kompanije prema čoveku i porodici kao stubu društva.
Nadam se da će te i Vi studenti, kao budući preduzetnici a i oni koji to već jesu slediti ovaj model i primer društveno odgovornog ponašanja i pravog liderstva. Za sve koji zele da znaju više o ovoj temi predlažem da pogledaju predavanja gospodina Čepmena i da pročitaju njegovu knjigu „Everybody Matters“, u kojoj je objašnjen pristup liderstvu koji je fokusiran na ljude.
By Ana Mijailović