Kroz istoriju, filozofi i naučnici su postavljali mnoge teorije o tome ko smo mi i kako smo došli na ovu planetu. Hiljadama godina kasnije i dalje nemamo odgovore na mnoga pitanja. Koja je naša svrha? Da li evolucija ide napred ili unazad? Da li postoji život još negde? Iako se u svakodnevnom životu ponašamo kao privilegovana vrsta, zaboravljamo da smo samo mali delić haosa koji nazivamo univerzum. Uverenja o našem početku su različita – neko veruje nauci, neko veri, neko sudbini. Na kraju dana svi verujemo u nešto, jer nam to daje razlog i nadu da nije sve uzaludno, da ima razloga za ovo naše kratko putovanje koje nazivamo život.
Kada pogledamo u najbližu zvezdu našeg solarnog sistema, Alfa Kentauri, mi u stvari gledamo u prošlost. Ova zvezda je 4,3 svetlosnih godina daleko, što znači da svetslost koja dolazi do nas danas je emitovana pre 4,3 svetlosnih godina. Kada pogledamo u susednu galaksiju, Andromeda, mi u stvari gledamo 2,4 miliona godina unazad. Mnogo zvezda koje danas posmatramo su prestale da postoje još pre nekoliko eona.
Kako je nastala teorija?
Američki astronom, Edvin Habl, je tokom dvadesetih godina prošlog veka, uspeo da uspostavi vezu između daljine galaksije i brzine kojom se ili približava ili odaljava našoj galaksiji. Habl je došao do zaključka – sve što je dalja galaksija, veća je recesija brzine, što znači da galaksije bliže našoj, recesuju sporije. Kako možemo objasniti ovaj zakon?
Ovaj zakon možemo lako objasniti ako napravimo dvodimenzionalnu analogiju univerzuma. Zamislimo površinu balona – koji predstavlja dvodimenzionalni univerzum. Na balonu ćemo zamisliti dvodimenzionalne tačke, koje predstavljaju astronome koji mere daljinu i brzinu galaksija. Sada zamislimo da neko dune u balon i da se on raširi. Šta će tačke – astronomi, videti? Videće da, galaksije bliže njemu recesuju sporije, dok one koje su dalje recesuju brže. Ako smatramo drugačije – da balon umesto da se raširi, on se skuplja. Šta će astronomi videti? Videće da se sve galaksije približavaju jedna drugoj – što je suprotno od Hablovog zakona. Hablov zakon dokazuje da se naš univerzum konstantno širi. Ako zamislimo da se balon suzi, toliko da bude približan tački, dolazimo do teorije da je sve krenulo eksplozijom – Veliki prasak. Naučnici veruju da se eksplozija dogodila pre 13,7 (0,2) milijardi godina.
Gde se tačno u svemiru desila eksplozija?
Ako se vratimo na dvodimenzionalni model balona, eksplozija se nije desila na površini balona, već u centru balona. U ovom slučaju, svemir je površina balona. Unutrašnjost predstavlja prošlost, dok spoljašnjost predstavlja budućnost. Centar predstavlja početak vremena. To znači da se eksplozija nije desila u svemiru, već u početku vremena, a svemir je proizvod vremenskog singulariteta.
Pošto se eksplozija desila u početku vremena – kada je vreme bilo na nuli i šta je bilo pre njega? Teorija relativiteta nam ukazuje da je gustina bila beskonačna u tom trenutku. Da bi se jasno objasnilo ovo pitanje, potrebna je kvantna teorija gravitacije, koja još ne postoji, tako da ovo pitanje, za sada, ostaje neobjašnjeno.
Da li Veliki prasak sve objašnjava?
Teorija se zasniva na utvrđenim činjenicama koje su se vekovima menjale i prikupljale. Međutim, teorija ne objašnjava odakle postoji materija koja je eksplodirala na početku. Teoretičari veruju da se tokom eksplozija proizvela i materija i antimaterija. Po tome, danas u svemiru bi trebalo da ih bude u istoj količini. Problem je – kada sjedinimo čestice i antičestice, one poništavaju jedna drugu (čestice i antičestice su iste količine naelektrisanja, iste mase ali suprotnog naelektrisanja).
Teorija ne podržava i Drugi zakon termodinamike – procesi u prirodi od početka teku od poretka ka neredu i haosu. Eksplozija bi stvorila ogroman nered i na kraju smrt, ne život. Naučnici tvrde da je svemir zatvoren sistem. Ako je tako – kako onda od haotičnog nereda da nastane složen uređen svemir kakav danas znamo?
Kako su formirani teški elementi? Na početku Velikog praska postojali su samo vodonik i helijum. Kasnije su se razvili drugi hemijski elementi – kombinovanjem atoma do stvaranje sve težih masenih brojeva. Međutim, naučnici kažu da je stvaranje težih elemenata u to vreme bilo veoma teško jer je nekoliko nuklearnih uskih grla zaustavilo napredovanje. Problem je što se u prirodi ne pojavljuju određene kombinacije čestica. Pa kako je onda naš sadašnji svemir nastao? Predloženo je da su ovi brojevi iz nekog razloga preskočeni – kada su čestice sa masenim brojevima 5 i 8 stvorene, druga jezgra su se sjedinila sa njima stvarajući složenije elemente i stabilnije mase, pre nego što su imali vremena da se raspadnu.
Veliki prasak – zar nije ironično kako svakodnevno težimo ka savršenstvu a nastali smo iz velikog haosa? Eksplozija – život ili smrt? Retko je koristimo u pozitivnom smislu ali možda je baš ona razlog za naše postojanje. Pored ove naučne teorije, postoje još mnoge ali se objašnjena smatra najprihvatljivijom. Da li ćemo rešiti nerešena pitanja? Da li ćemo otkriti to što tražimo? Šta tražimo? Kažu da je jedina prava fizička veličina vreme. Možemo li da se vratimo na početak vremena i da pratimo postanak našeg skloništa iz velikog haosa?
Deana Brkić,
Studentkinja Rudarsko – geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu