Neki bi rekli da je biti student privilegija. Postati član i razvijati se u okviru akademske zajednice, unapređivati sopstvene veštine i učiti od najboljih profesionalaca – zaista zvuči kao neprikosnovena prilika za izuzetno efikasan put napredovanja.
Neka druga grupacija zauzela bi stav da je studiranje nužnost. Bez diplome teško je naći posao, a bez adekvatnog opsega veština nemoguće je obavljati ga tako da možemo očekivati unapređenje ili neki upečatljiv momenat profesionalnog života kojeg ćemo se u starosti sećati.
Međutim, postoje studenti koji misle da je njihova trenutna okupacija studiranjem ljubav. Zavoleti izabranu nauku, kolege sa smera, profesore koji su sa one strane katedre, pa na kraju i same sebe dok posmatraju svoju studentsku “ličnu kartu” koju su svojom posvećenošću sastavili kroz taj put četvorogodišnjeg trajanja.
Složićemo se, različite aspiracije koje izviru iz različitih motiva konstruišu mrežu u koju je student upleten i iz koje će se osloboditi kada mu, konačno, njegova željena diploma dođe u šake. Ne možemo reći da je jedna bolja od druge, nadređenija ili cenjenija. Ali ono o čemu verovatno najmanje razmišljamo jeste da li je krajnji cilj taj koji nas kao studente vodi, te da li mu možemo pripisati sav trud i znoj sa čela mladića i devojaka na Univerzitetu. Šta nam je sve zaista potrebno da se u potpunosti prepustimo procesu studiranja, zaronimo u okean nauke i u njemu pronađemo sopstvenu Atlantidu?
Hajde da se na kratko fokusiramo na sledeće pitanje:
“Koliko često pomislimo na ispisivanje sa fakulteta?”.
Ali zaista, zastanimo na momenat.
Verujem da bismo mogli da priznamo “jeres” i vizualizujemo trenutke kada smo o ovom pitanju promišljali i pobrojali bismo ih bar na prste obe šake, no hajde da se oko jedne stvari složimo. Da li osećamo da nam se puls ubrzava, želudac steže, a neki pritisak širi u našim grudima? Da li se isto osećanje budi, kako god da gledamo na proces studiranja, koliko god da ga cenimo ili posmatramo kao nužno zlo. Simptomi stresne reakcije definitivno se ispoljavaju, možda iz razloga što je biti student ipak prvi pokušaj da postanemo samostalne individue čiji se glas sluša i ceni, za nekoga to znači odlazak od kuće, promenu dinamike života, nedostajanje.
Sa druge strane, u kontekstu konstantnog preispitivanja, uronjenosti u stručni milje i druženja sa kolegama istih ili sličnih motiva, i mi se konstantno menjamo i prilagođavamo. Koliko god da je neizbežno otići na to zloslutno polaganje ispita, njemu ipak prethode meseci života istraživanja, kritikovanja, predlaganja, razvijanja sopstvenih naučnih radova, koliko god bili minorni i u tom trenutku nevažni. Za nekoga je čak gušt i pripremanje za odlazak na fakultet, mali rituali ispijanja kafe pred polazak i biranja prikladnih odevnih kombinacija.
Kako god, kada se uveče pogledamo u ogledalu, volimo ono što vidimo. Ponosni smo na lik koji nam uzvraća pogled. Ne žalimo sate, suze, smeh, jeftine paštete i deljena kupatila. Jer svake večeri onaj koji je sa druge strane stakla se menja, nikada nije taj isti od pre neko veče… On izrasta, razvija se, transformiše kao glina pod veštim pokretima sopstvenih prstiju i šaka. On putuje jednom posebnom stazom, oko njega se rasplamsavaju mreže korenja koje pušta i spontano uvećava svoju baštu svakog dana, ispita, rada u grupi, odmora sa kolegama uz brzu kafu sa automata.
On je ja, vi, mi – studenti, ljudi koji bi trebalo biti konstanta cenjenosti svakoga dana. On je važan, samouveren, empatičan i ranjiv. On nije samo ime na diplomskom papiru…