U okviru kursa iz Razvojne psihologije koji sam slušala na drugoj godini studija, veliki procenat gradiva bio je posvećen teoriji Žana Pijažea, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih razvojnih psihologa. Reč je o teoriji koja se bavi proučavanjem kognitivnog razvoja pojedinca, a jedan od važnih pojmova u ovoj teoriji jeste pojam centracija.
Centracije postoje na svakom razvojnom stadijumu (prema Pijažeu, ima ih četiri), i odnose se na posebnu usmerenost i pažnju na jedan objekat ili aspekt situacije. Tako, u periodu adolescencije, koja odgovara stadijumu formalno-operacionalnog mišljenja, adolescent je centriran na svoje teorije. Naime, period koji otprilike počinje od 17. godine, praćen je naglim porastom intelektualnih kapaciteta, te adolescent, suočen sa „moćima“ koje ima (apstraktno rezonovanje, sagledavanje sveta iz šire perspektive, mogućnost metakognicije – razmišljanja o sopstvenim mislima), ujedno veruje da ima snagu i mogućnost da utiče na ceo svet.
Sigurno se svi možemo setiti barem jednog srednjoškolca ili studenta iz svog okruženja (ili sebe) kako je čitav dan „u oblacima“ i mašta da njegova dela utiču na ljude širom planete. Ipak, fraza „promeniti svet“ neretko je samo opšte mesto, pre svega zbog toga što svet nije apstraktni entitet koji se lako menja, već samo način da se imenje skup koga čini sada već osam milijardi ljudi, sa različitim osobinama, mogućnostima, željama, ciljevima i navikama.
Pijaže smatra da suočavanje sa stvarnim i profesionalnim svetom, sa sopstvenim slabostima, mogućnostima, ograničenjima, obavezama i materijalnim potrebama, dovodi do toga da većina ljudi u odraslom dobu postaje više posvećena sebi, svojoj porodici i svojoj najužoj okolini, bez potrebe da menja čitav svet, što je za mene bio jedan zanimljiv i nov način razumevanja toga zbog čega je kod mladih želja za promenom toliko jaka, a kod većine odraslih je prisutna u maloj meri. Stoga, ono što bi mladi nazvali „mirenjem sa sudbinom“ ili defetizmom, za Pijažea je samo sazrevanje, a sa njim bi se složio i Tolstoj, koji je rekao: „Ako ne možeš da promeniš svet – promeni sebe“.
U ovom tekstu sam želela da se posvetim temi ekologije i čiste životne sredine, jer u svakodnevnim situacijama neretko čujem razgovore u kojima se govori o zagađenom vazduhu, otpadu koji nas okružuje i o tome kako su ljudi neodgovorni i nedovoljno posvećeni životnoj sredini. Ipak, smatram da takvi razgovori retko kada urode plodom, te da bi, umesto da čekamo da se drugi ljudi promene, bilo bolje da preuzmemo deo odgovornosti za okruženje u kome živimo i da probamo da promenimo sopstvene navike, nad kojima svakako imamo kontrolu.
U nastavku se nalazi spisak nekoliko navika koje svaki student/kinja može da usvoji i promeni svoje navike, ali i da inspiriše svoje prijatelje, roditelje i porodicu da slično postupe.
Izbegavaj plastične kese
Možeš kupiti kvalitetnu bocu za vodu, metalnu kutiju za ručak i stakleno posuđe – ipak, ne treba zaboraviti da je za većinu studenata finansijski aspekt bitan, te nije nužno da baciš sve plastične činije koje imaš i zameniš ih staklenim, ali, jedna platnena torba promenila bi mnogo – pored toga što bi uštedeo/la svaki put kada kupiš plastičnu kesu, povoljan uticaj na okolinu bio bi sve osim zanemarljiv, a ukoliko zamislimo da podstakneš i svoje roditelje, brata/sestru i najbolje prijatelje, a oni dalje svoje prijatelje – razlika je ogromna.
Izbegavaj jednokratne ambalaže
Čak se i obična plastična flašica za vodu može koristiti više puta – probaj da sve što kupiš koristiš što duže, umesto da baciš nakon jednog korišćenja.
Upoznaj se sa konceptom spore mode (slow fashion)
Letnji meseci i novogodišnji praznici su periodi kada većina ljudi troši mnogo više nego inače, zato što smo okruženi rasprodajama i sniženjima. Kada uđemo u radnju i ugledamo crvene ili žute etikete, poželimo, i najčešće i kupimo, ono što nam uopšte nije potrebno, samo zato što je jeftino, i na kraju završimo sa prepunim ormarom nepotrebnih i nekvalitetnih stvari koje nam se čak i ne sviđaju. Kako
sprečiti ovu situaciju, koja je nepovoljna i za lični budžet i za okolinu? Na moje potrošačke navike i pogled na sniženja i proizvodnju odeće je najviše uticao film “The True Cost” koji je dostupan i na Jutjubu, a koji se bavi prikazivanjem posledica masovne proizvodnje odeće i uznemirujućih aspekata modne industrije sa kojima većina ljudi nije upoznata, iako bi trebalo.
Doniraj, pokloni ili prodaj
Ukoliko odlučiš da doniraš udžbenike, odeću, obuću, ili drugo, a nisi upoznat sa organizacijama kojima možeš da se obratiš, uvek možeš pokloniti nekome iz porodice, drugu/drugarici, komšiluku, a i na društvenim mrežama su dostupne različite stranice na kojima možeš prodati neke vrednije predmete, često i u humanitarne svrhe. Tvoje stvari će izbeći da se nađu u smeću, a nekoga će obradovati i biti mu/joj od koristi.
Cilj svih navedenih, naizgled jednostavnih i mnogima nevažnih koraka, jeste da dovede do promene, nalik domino efektu, koji podrazumeva lančanu reakciju u kojoj jedna, čak i mala promena, dovodi do promena u čitavom sistemu. Tako, iako na prvi pogled može delovati neobično kako bi odluka o tome da ne kupujemo prevelike količine odeće uticala na životnu sredinu, ukoliko zamislimo da veliki broj ljudi počne da kupuje manje i promišljenije i procenat kupovine opadne, potražnja za robom biće manja, a samim tim i proizvodnja i potreba da ta roba završi na deponiji. Iako je ovo pojednostavljen prikaz, nije teško zamisliti ovaj lanac događaja. Srž ovog teksta predstavlja ideja da svaki pojedinac ima odgovornost, u većoj ili manjoj meri, te da niko od nas ne bi trebalo da ignoriše okolinu i da prepušta promene drugima, već da deo odgovornosti preuzme i na sebe i da pre svega počne da menja svoje navike. Takođe, sve navedene promene dovode ne samo do čistije sredine, već i do ličnog zadovoljstva, napretka, motivacije i bolje finansijske organizacije.