Krajem svake godine, pored sumiranja utisaka, postavljaju se ciljevi za sledeću. Meni se praksa u Centru za razvoj karijere bliži kraju, s tim se trudim da za preostalo vreme naučim što više. Zato po preporuci tima iz Centra odlučujem da ispratim radionice programa “Kadar da budem kadar”.
U toku pripreme i organizacije privlačilo me je da prisustvujem onim radionicana o čijim temama nisam znala ništa, poput kreiranja ličnog brenda. Međutim, živimo u doba kada nikad više informacija na dohvat ruke, a mi nikad zbunjeniji. Samim tim, isprativši na kraju sve radionice, ispostavilo se da sam dosta nedoumica imala i u vezi onih stvari kojima sam mislila da dobro vladam.
Motivisani i više od mene, na radionicama su se okupili učesnici, u želji da steknu veštine na koje možda nisu nailazili tokom studija, ili ih jednostavno nisu usavršavali, a imaju veliki značaj za karijerni razvoj. Prva stvar koju sam primetila kod njih, jeste to što su se poprilično dobro međusobno uklopili, pa je atmosfera tokom svih dana bila ne samo prijatna, nego i prijateljska. U tako inspirativnom okruženju, punom pozitivne energije, učesnici su razmenjivali mišljenje bez ustezanja i slobodno govorili o svojim nedoumicama. Nesumnjivo je motivacija za aktivno učešće bila podstaknuta samim autentičnim i posvećenim predavačima.
Prvog dana smo sa Mirjanom Jovičin Izzard prošli kroz treninge o timskom radu, a potom su učesnici uspeli da uvide značaj koji formiranje ličnog brenda ima za karijeru. On oslikava ko smo mi i čime se bavimo, njime transparentno pokazujemo da smo svesni sebe i svojih sposobnosti i uverili smo se da ovladavanje tehnikama njegovog predstavljanja nije nimalo naivno, ali ni nemoguće. Drugog dana smo poradili na komunikaciji i Marija Čanković nam je ukazala na najčešće greške. Kroz interaktivne zadatke vežbali smo aktivno slušanje i jasno izražavanje. Trećeg dana sam se zabrinula da bi učesnicima ovoliko informacija i treninga moglo postati naporno. Međutim, ubrzo su me sami razuverili svojom energijom. Tu je bio i Nikola Veličković ne samo da ih poduči prezentacionim veštinama, već i da ih “razdrma”. Ono što im se najviše dopalo jeste što su imali priliku da odmah praktično primene novostečene informacije, suočeni sa situacijama koje mogu pratiti jedno prezentovanje. Kako je jedan od učesnika i zapazio, “autentičnost je ono što se ne sme izgubiti”, ma kakvu publiku imali i ma kakve okolnosti bile pred nama. Za sam kraj smo sa Jelenom Nenadović naučili kako da najbolje ispunimo svoje vreme i pritom ispoštujemo prioritete po važnosti. Nije isto kada izlaske smatramo hitnim i bitnim, i time ih izjednačimo sa spremanjem ispita, iako kao studenti ponekad imamo tu tendenciju. Kako bi se prioriteti adekvatno rangirali, učesnici su dobro zaključili da moramo prvo poznavati sebe.
Svaka od ovih veština, koju smo zajedno razvijali, će olakšati deo obaveza koje nas kasnije čekaju na radnom mestu. Najviše sam i sama naučila o asertivnoj komunikaciji, jer koliko god puta čula za nju, ispostavlja se da je nisam razumela, a o primeni da ni ne govorim. Tek me čeka usavršavanje tog ”klizanja” između krajnosti pasivne i agresivne komunikacije, a sada znam i kako. Baš kao što je jedna od polaznica programa pomenula, učešćem je uspela da spozna sebe i “ pravilno usmeri svoje potencijale”. Pomoću odgovarajućih smernica, ograničenja na putu ka građenju karijere se lako mogu savladati. Bila je ovo divna prilika da zaokružim svoje angažovanje u Centru za razvoj karijere sticanjem i usavršavanjem mekih veština, koje će mi kasnije sigurno koristiti. Takođe, nema ničeg što je moglo više inspirisati jednu praktikantkinju na kraju godine, kada entuzijazam polako jenjava, do rada sa grupom ovako ambicioznih i motivisanih ljudi.
U Beogradu, 19.12.2019.
Marija Mitić
Mnogo mi se svidja clanak!