Inspirativan esej “Planeta zemlja 2050” i poziv na studentsko globalno takmičenje Schneider Go Green 2022

Kompanija Schneider Electric 12. put za redom organizuje Schneider Go Green globalno takmičenje i poziva sve studente da podele svoje ideje koje mogu da oblikuju pametniju i održiviju budućnost. Ovo studentsko takmičenje predstavlja priliku za razvoj i povezivanje sa profesionalcima u najodrživijoj korporaciji na svetu!

Učesnici mogu da očekuju sjajne mogućnosti: kontakt sa mentorima, profesionalcima u svojoj oblasti, najbolju vidljivost za poslovne prilike u kompanijama Schneider Electric i AVEVA, kontakt sa poslovnim liderima radi razmene ideja o održivosti, osvajanje novčane nagrade u iznosu od 10,000 evra i priliku za plaćenu praksu u kompaniji Schneider Electric.

Studenti treba da formiraju timove od 2 do 4 člana oba pola kako bi razmenili ideje o održivosti u jednoj od sledećih 5 kategorija:

  • ⚡pristup energiji
  • 🏠budućnost stanovanja
  • 🔗lanac snabdevanja budućnosti
  • 🌏mreže budućnosti
  • ‍💻dekodiranje budućnosti.

Svi studenti zainteresovani za učešće na takmičenju treba da se prijave i podnesu svoju smelu ideju do 25. februara 2022. godine na gogreen.se.com

Video: https://www.youtube.com/watch?v=_TmBlyt3rn8

Inspirativni esej

Ljubaznošću Bogdana Uroševića, nekadašnjeg studenta Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu objavljujemo kompletan esej koji je na sličnom takmičenju 2013. godine bio među prva tri nagrađena rada na konkursu koji je organizovala Francusko-srpska privredna komora u Beogradu. Nadamo se da će biti podsticajan i koristan, ponajviše studentima tehničkih fakulteta, za koje je namenjen pomenuti poziv ove godine.

Verujemo da će svima biti korisno da pročitaju jedno razmišljanje o budućnosti od pre pandemije, ali i navedeni izvori i literatura koja može poslužiti kao putokaz za dalja istraživanja i analize. Sve aktivne studente pozivamo da se što više uključuju u takmičenja i sve popularnije “Challenge”-e koje organizuju različite kompanije i organizacije, budući da se učešćem mogu steći neprocenjivi uvidi i stvoriti interesantne prilike za razvoj karijere.

Planeta zemlja 2050. godine

Uvod

Verovatno najnezahvalniji zadatak koji jedan rad koji pretenduje da bude baziran na racionalnoj, činjeničnoj i naučnoj osnovi može sebi da postavi jeste predviđanje budućih događaja. Ovo važi kako za prognozu razvoja naučnih i tehničkih otkrića, tako i za sagledavanje tendencija i promena koja prožimaju sve složenije društvo u kome živimo. Međutim, kako je upravo jedna specifična i funkcionalna vizija budućnosti glavni cilj ovog rada, pokušaju da zavirimo u tokove razvoja ljudskog roda, nikako se ne možemo odupreti. Budući da ne želimo da pružimo samo spisak lepih želja za budućnost, u narednim redovima ćemo se upustiti u osetljiv pohod koji započinje sa konstatovanjem trenutnog stanja, kreće se preko njegovog opisivanja i razumevanja, a krunu dobija predviđanjem potencijalnih budućih tokova. Ako makar i približno uspemo da razumemo kako sadašnjost funkcioniše i naslutimo šta budućost donosi, imamo veće šanse da ponudimo konkretna rešenja i tokove akcije koji se daju preduzeti u cilju rešavanja poteškoća koje nam predstoje. Držimo da su koncepti do kojih dolazimo u prvom delu rada ključni za razumevanje toka promena i nastanka novih protivrečnosti koje budućnost razvoja planete i ljudskog društva sa sobom donosi. Takođe, bez adekvatnog objašnjenja i tumačenja određenih podataka, konstanti i tendencija koje u radu koristimo, ponuđena rešenja u njegovom drugom delu mogu ostati bez valjanog utemeljenja.

Čovek kao nosilac promene

Ako želimo da sa većim stepenom verovatnoće predvidimo kakve probleme budućnost donosi, kao i da ponudimo moguća rešenja za njih, od posebnog značaja je da utvrdimo da li su sadašnjost i budućnost povezane određenim relevantnim konstantama. Ukoliko bismo ih pronašli, kroz međusobno delovanje konstantnih i promenljivih faktora, kojima bismo bili u stanju da predvidimo približan tok promene, mogli bismo sa prihvatljivim nivoom da ponudimo prikaz budućeg stanja. Uzimajući u obzir stepen tehnološkog razvoja, kao i ljudski uticaj na sopstvenu okolinu, o čemu će više reči biti kasnije, možemo biti sigurni da će se društvene ali i prirodne okolnosti za život čoveka u bliskoj budućnosti značajno izmeniti. Ipak, ono što će sasvim sigurno u fundamentalno neizmenjenom obliku egzistirati 2050. godine jeste upravo čovek. On je supstativni element svakog sistema za koji vršimo analizu. Isključivo od njegovih potreba i ambicija zavisi nivo ponude i potražnje energije, poželjnog nivoa infrastrukture, uslova života i različitih usluga. Ukratko, čovek kao osnovni konstituent sve globalizovanijeg svetskog tržišta je osnovna mera razvoja svih ovih oblasti. Broj ljudi na svetu dramatično je uvećan (1) , stoga svetsko tržište pokazuje tendencije ka rastu, ali i integraciji, što uvećava nivo globalne međuzavisnosti. Individua ipak ostaje u središtu svih ovih procesa, nalazeći nove načine da se prilagodi i izrazi uprkos uvećanom obimu i rastućoj kompleksnosti sveta u kome živi. U duhu novog aktivizma pojedinca koji je u velikoj meri omogućila revolucija informacionih tehnologija, „Ti“ kao običan čovek, korisnik interneta, proglašen je za ličnost 2006. godine po izboru prestižnog magazina „Time“ (2) . Ipak, u čovekovom delovanju se zadržavaju određeni elementi psiholoških i društvenih nazora koji ostaju otporni na zub vremena i promene, i nedodirivi za bilo koju vrstu tehnološke inovacije.

Strah

Jedan takav uticajan sentiment, utemeljen u čovekovim psihološkim dubinama, ali isklesan i potpuno uobličen njegovim društvenim životom jeste strah (3) . Setimo se primera iz jeka hladnog rata, Kubanske krize 1962. godine, kada je čitava planeta strepela od nuklearnog rata. Do apokalipse ipak nije došlo. Naprotiv, osim povlačenja raketa, pozitivan trend u pravcu razoružanja nuklearnog naoružanja je otvorio period povećanja globalne sigurnosti od ovakve katastrofe potpisivanjem više međudržavnih ugovora o razoružanju (4) . Da li su razumni i moralni ljudi sa svih strana sveta okupljeni pod jednim krovom zgrade Ujedinjenih nacija, vođeni etičkim principima i empatijom pomerili klatno u drugu stranu, obezbeđujući bolju budućnost generacijama koje dolaze? Nažalost, daleko je tačnija tvrdnja da su vodeći nosioci moći u svetu, oličeni u vrhu dve svetske supersile, ustuknuli pred jednom vrlo realnom pretnjom. Nuklearna kriza je paradigmatičan primer ultimativne pretnje po sadašnjost čoveka, dok je potencijalna ekološka katastrofa predstavlja njen ekvivalent za buduće generacije. U takvim okolnostima se aktiviraju najsnažniji ljudski nagoni – nagoni za opstankom i produžetkom vrste, a čovek ovde na velikoj skali dokazuje poznatu tendenciju da promišlja i menja svoju životnu filozofiju u trenutcima egzistencijalne krize. Ovakvu promenu nije izazvalo saosećanje ili briga, njen moćni pokretač je snaga iskonskog straha, utkana u samu srž čovekovog bića. Strah je neumorni čovekov pratilac na njegovom putu kroz istoriju. Još Tukidid izdvaja tri moćne pobude za čovekovo delovanje, i pored žudnje za slavom i blagostanjem, kao najsnažniju ističe žudnju za sigurnošću – strah (5) . Tomas Hobs, rodonačelnik teorije o društvenom ugovoru, opravdava ovaj čin stvaranja ljudske zajednice zaštitom prava na život kao osnovnog ljudskog prava, ili drugim rečima, pripisuje zaslugu za konstituisanje društva egzistencijalnom strahu od nasilne smrti (6) . Iz ove naizgled krajnje pesimistične slike o prirodi čoveka, pokušaćemo da izgradimo poziciju koja ipak daje nadu za pozitivnu budućnost ljudskog roda. Najpre, strah kao uvek prisutan pokretač ne mora nužno imati negativnu konotaciju. Naprotiv, otićićemo i dalje i tvrditi da je egzistencijalni strah neophodan element ljudskog opstanka. On može biti krucijalna kočnica za poguban smer ljudskog delovanja u krizama, razlika između napretka i propasti. Memento mori, upozorenje inherentno ljudskom rodu, sposobno je da navede ljude na razmišljanje o svojoj poziciji, okruženju i opasnostima, kao i da im pomogne da načine korak u ispravnom smeru. Jedan takav korak je svakako pakt o regulaciji nuklearnog naoružanja između SSSR i SAD. Primer straha koji obuzdava na mikronivou se ogleda u delovanju pravnih normi na svest pojedinca. U većini slučajeva, ono što jednog racionalnog aktera u krajnjoj liniji odvraća od ilegalnog postupanja kada je ono u njegovom interesu, nije nikakva vrlina niti kakav Kantov „kategorički imperativ“. To je sankcija i verovatnoća njene primene koja se krije iza svake dispozicije u pravnom sistemu. To je pretnja silom i strah pojedinca od njene manifestacije nad njim. Strah je, u svojim različitim oblicima, nužan deo postojanja svake individue. Bez njega je određenje hrabrosti besmisleno. U svom obraćanju nad grobom palih atinskih ratnika (7) , Perikle nam naznačava da hrabri mogu biti samo oni koji osećaju strah, ali ga nadvladavaju. Mnogi napretci u istoriji ljudskog roda su posledice borbe sa strahom i ovladavanja njime. Pri velikim naučnim i geografskim otkrićima, čovek je iznova pobeđivao strah od nepoznatog. Ukoliko je strah bio prisutan u čoveka na svakom stupnju njegovog razvoja i ako je, pod određenim okolnostima, bio sposoban da ga navede na postupanje koje vodi smanjenju opasnosti i povećanju sigurnosti ali i blagostanja, iz toga moramo zakljućiti da osnova za pozitivnu promenu leži u konstantama čovekove prirode. U ovom trenutku postaje manje važno koji je krajnji uzrok ovakve pojave. Važno je da čovekova priroda koja je pokazala da ima svoju nepromenjivu narav, kao deo te naravi poseduje i potencijal da se prilagodi, i samim tim i izmeni. Naizgled paradoksalno, promena je osnovna nepromenjiva ljudskog postojanja. Ona se ne mora nužno aktivirati, svakako su za to potrebne odgovarajuće okolnosti i uslovi, ali ostaje konstantno prisutan potencijal. Bez njega, ne bi postojao tehnološki i društveni napredak, a čovečanstvo bi verovatno ostalo zamrznuto za veoma niskom stupnju naučnog, društvenog i kulturnog razvoja. Ovo svojstvo je ključno za sagledavanje budućnosti i ljudsko delovanje u svim sferama na otklanjanju pretnja uzrokovanih prenaseljenjem zemljine površine i drugim poteškoćama sutrašnjice.

Vrednosti i interes

Bilo bi pogrešno, međutim, tvrditi da je čovekovo delovanje uzrokovano samo strahom. Na druge porive su ukazali još antički pisci poput citiranog Tukidida, ali mi ćemo nastojati da ovakve ideje sagledamo u savremenom ruhu. Osim što čovek kao svako živo biće poseduje osnovne biološke potrebe, on često sebi, na osnovu društveno stečenih ili inskostruisanih vrednosti, postavlja ciljeve koji daleko prevazilaze osnovnu fizičku egzistenciju. U zavisnosti od značaja i vrednosti koje im pojedinac dodeljuje, njegove težnje se grupišu u obliku hijerarhije preferenci. Redosled u ovom poretku preferenci u mnogome zavisi od toga kako su pojedine vrednosti percipirane u društvu u kome se individua formira prolazeći kroz procese primarne i sekundarne socijalizacije. Svaki čovek je istovremeno posebno biće ali i član društva u kom se rodio, što postaje samim činom rođenja: „Političko društvo je zatvoreno: mi smo se u njemu zdesili, i ne ulazimo u njega niti iz njega izlazimo svojom voljom, jer to u stvari i ne možemo“ (8) . Sa jedne strane, razum i individualnost su čoveku dati samim postojanjem njegovih psihofizičkih sposobnosti kao homo-sapiens-a dok je sa druge strane dato i njegovo članstvo u nekom društvu koje sam nije mogao izabrati. Pod razumom ne podrazumevamo nužno da je čovek uvek savršeno svestan svojih interesa, ukazujemo samo na njegovu samostalnu intelektualnu sposobnost da postavlja sudove i izvodi zaključke određenog sadržaja o svetu koje ga okružuje i društvu čiji je deo. Sa obzirom na ovakve okolnosti, koje podrazumevaju primarnu socijalizaciju, kao i neki, u najmanju ruku osnovni oblik obrazovanja (formalnog ili neformalnog), individua je osuđena na određen, makar minimalan društveni kontekst, kroz koji posmatra i vrednuje svet. Ovo rezultuje dvema važnim posledicama. Prvo, pri izgradnji sopstvenih osnovnih vrednosti, pojedinac u svom formativnom periodu trpi neizbežan uticaj društva i poretka u kome se zatekao, i stoga a priori gleda svet iz određene perspektive. Međutim, ova perspektiva nije apsolutno nepromenljiva. Sva shvatanja koja individua primi kroz bilo koji oblik društvenog uticaja su formulisana upravo od drugih individua koje su date društvene obrasce gradile i stvarale. Prema tome, nijedan društveni obrazac ne ostaje potpuno imun na promenu od strane pojedinca. Ukoliko to njegova interesovanja i okolnosti dozvole, čovek je sposoban da promeni osnovne obrasce svojih percepcija političkih vrednosti. Drugo, budući da je okružen drugim individuama u društvu, u formulaciji i definisanju ovih vrednosti za svakoga, značajnu notu imaće drugi. U ovoj tački ne pokušavamo da tvrdimo da su drugi samo pasivni odašiljači, a pojedinac nekritički receptor ustaljenih vrednosti u jednom političkom poretku. Ovde uvodimo aktivni element pojedinca, koji postiže razumevanje svojih osnovnih vrednosti kroz relacije sa ostalim individuama. Viđenje koje komunikacijske procese i deliberaciju u društvu posmatra kao osnovu njegovog konstituisanja najrazvijenije je kod Jirgena Habermasa (9) . Bitno je da sama socijalizacija i vladajuća politička kultura, iako ključna za formiranje pojedinca, nije samo data nepromenljiva struktura već pre stalno tekući proces: „Politička kultura se, znači, uči, razlikuje od društva do društva i, mada relativno trajna, podložna je promeni“ (10) .

Ostvarivanje konstituisanih vrednosti i preferenci postaje nešto čemu individua kroz svoj život teži, dok se svako delovanje u svrhu realizacije zacrtanog cilja može posmatrati kao delovanje koje je u interesu tog pojedinca. Sa pluralizmom identiteta koji je svojstven čoveku u savremenom društvu, logično je pretpostaviti i postojanje jako kompleksne i isprepletane mreže interesa, od kojih su mnogi, neminovno, suprotstavljeni. Ukoliko su ovakva suprotstavljanja bazirana na fundamentalističkim, neracionalnim sentimentima (11) , poput religijskih ili etno – nacionalističkih, mogu izroditi konflikte koji se ne mogu pacifizirati ustupcima i pregovorima. Ipak, postojanje i konfrontacija interesa koji često vode u kompeticiju, nisu nužno negativne osobine ljudi. Kako je to u svom gnoseološkom stanovištu naznačio Habermas (12), saznanje nikada nije apsolutno objektivno i odvojeno od interesa. Niti je zahtev za njihovo odvajanje realan i poželjan. Svako saznanje, pa samim tim i napredak, usko je vezan za sferu interesa i kroz nju se ostvaruje. Uzimajući očigledan primer, setićemo se da je najveći napredak u istraživanju svemira ostvaren u razdoblju hladnog rata, upravo u periodu tokom koga su Sovjetski Savez i SAD imale suprotstavljene interese i aktivnu kompeticiju oko ovog pitanja.

Društveno – institucionalno okruženje

Čovek nikada nije živeo i delovao nezavisno od drugih ljudi, uvek je bio upućen na članove svoje elementarne društvene i političke zajednice. Aristotelovim rečima, čovek je „zoon politicon“, i mesto mu je u ljudskoj zajednici, jer van društva mogu postojati i opstati jedino bogovi ili divlje zveri. Sa razvojem čovečanstva, razvijala se i zajednica, došlo je do podele poslova i osetila se potreba da se institucionalizuju određene društvene i običajne prakse i način ustaljenog funkcionisanja međuljudskih odnosa. Sa organizacijom ljudskog delovanja, sledeći Mihelsov „gvozdeni zakon oligarhije“ (13), rodila se i jasno definisana vlast, ali i mnoge institucije i konstitucionalni izbori koji joj daju sasvim različitu zasnovanost, prirodu i ograničenja. Najznačajnije institucije koje je čovečanstvo konstituisalo, i u čijim okvirima se odvija život i u XXI veku su svakako država, kao osnovna politička institucija društva i tržište u ekonomskoj sferi ljudskog života. Postoje autori poput libertarijanskih tržišnih fundamentalista kao što je Hajek ili, sa druge strane onih koji u državi, poput Hegela vide emanaciju apsolutnog duha i krajnji oblik organizacije života, koji su celokupno delovanje čoveka pokušali da objasne kroz prizmu jedne od ovih institucija. One su svakako centralne, ali su, kao i svaka ljudska tvorevina, daleko od savršene ili nepromenljive. Pod različitim okolnostima i u različitim vremenskim okvirima, njihov kontekst se menja, a ova promena je najprimetnija u savremenom dobu. Savremeni svet neprekidno multiplikuje stepen svoje kompleksnosti. Brojne nove tehnologije, procesi nadnacionalnog i regionalnog organizovanja, nesmetanog prometa robe, kapitala i radne snage na sve integrisanijim međunarodnim tržištima čini uzaludnim pokušaje potpune kontrole i nadzora nad ovim tendencijama od strane bilo koje države, pa i one sa najrazvijenijim kapacitetima za takav poduhvat. Uz to, savremeno društvo je u poslednjih nekoliko decenija narušilo i same osnove neophodne za sopstveno postojanje i opstanak, i tako prokrčilo put ka stanju koje se može nazvati društvo rizika (14) . Ovakvo stanje predstavlja nezapamćen izazov za globalnu bezbednost i održivost. Jedini način za kontrolu globalnih rizika je odgovornost i zalaganje svih međunarodnih subjekata za očuvanje i unapređenje opšte sigurnosti. U osavremenjenom svetu, usled svojevrsnog sažimanja vremena i prostora omogućenog tehnologijom, pojedinac nije ograničen na delovanje samo u okviru svoje nacionalne države. On svoje ideje, akcije i razmišljanja može lako preneti u gotovo bilo koji deo sveta, on se lakše može udružiti sa svojim istomišljenicima bez obzira na granice. Sa druge strane, u “društvu rizika” kao nikada ranije, pojedinac delujući na određen način u svojoj sredini, daje svoj doprinos i globalnim tokovima. U svakom slučaju, pojedinac je važan akter savremenog sveta, a njegovo bezbednosno okruženje u velikoj meri može uticati na tok akcija koje bira.

U savremenom društvu, mogu se pratiti dva osnovna otklona u odnosu na klasičnu modernost, kao i tendencije njihovog razvoja u budućnosti. To su, svakako, dekonstrukcija nacionalne države i globalizacija svetskog tržišta. Ovi procesi predstavljaju svojevrsnu rekonceptualizaciju tradicionalnih okvira za ostvarivanje interesa. Vestfalski koncept međunarodnih odnosa kao niza bilateralnih i multilateralnih sporazuma između suverenih država je prevaziđen. Kao osnovnoe protagoniste nadilaženja suverene, pa i nacionalne, države posmatramo nove oblike regionalnog udruživanja u svetu, za šta je najčvršći primer Evropska Unija. Ovakvo udruživanje mnoštva nacija je davno prevazišlo nivo međunacionalnih sporazuma. Evropska Unija ima čitav birokratski aparat i politička tela, nezavisna od bilo koje nacije članice. Takođe, Evropski parlament, čije nadležnosti u procedurama odlučivanja i obim pitanja u kojima odlučuje beleže stalni porast (15), bira se na opštim, jednakim i neposrednim izborima na kojima pravo glasa ima svaki građanin bilo koje države članice. Izbor predstavničkog tela unije evropskih naroda je na taj način u mnogo čemu čak neposredniji i proporcionalniji od, na primer, izbora predsednika Sjedinjenih Američkih Država (16) . Fundament regionalnog udruživanja širom sveta, kao što je, na primer, NAFTA (North American Free Trade Agreement) ipak su ekonomske više nego političke integracije. Stvaranje same Evropske Unije, koja predstavlja najčvršći vid regionalnog udruživanja, započelo je kao izraz upravo osnovnih ekonomskih interesa država osnivača, u vidu Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ne treba zaboraviti da je, u slučaju svih međunacionalnih integrativnh procesa, ekonomski interes bio njihov temelj, da to nastavlja da bude u sadašnjosti i predstavlja osnovu za njihovu budućnost, dok je sve preko toga ipak određena vrsta nadgradnje koja se u zavisnosti od okolnosti može razviti do užih ili širih granica. Ekonomski razvoj i potencijal država zavisi od veličine i homogenizacije slobodnog i raspoloživog tržišta, a razvoj tržišta dalje očigledno pokazuje težnju da briše granice nacionalnih država, koje su paradoksalno, nekoliko vekova ranije, bile iscrtane upravo da obezbede sigurnost i slobodu razmene na tim prostorima. Sledeći ovaj trend, možemo predpostaviti da se proces otvaranja tržišta ovde ne završava, već da teži otvaranju tržišta na globalnom nivou. Najznačajniji akter ove promene, koji će, tempom svog razvoja sigurno zadržati odlučujuću ulogu u budućnosti, svakako su multinacionalne kompanije. Već na trenutnom stepenu razvoja, njih 82 hiljade posluje u deset puta više filijala u stranim zemljama, zauzimajući trećinu vrednosti ukupnog svetskog izvoza (17). Kada se setimo da se u danšnjem društvu, u skladu sa mnoštvom uloga koje pojedinac preuzima, razvija pluralizam identiteta, naglašavanje ekonomske sfere može značajno uticati i na rekonceptualizaciju pojedinca u budućnosti. U razdoblju procvetale tržišne ekonomije, logika kapitala postaje široko prihvaćena, a mnoge akcionarske i multinacionalne kompanije, a samim tim i njihovi deoničari, prepoznaju sopstveni profit kao krajnji i najviši interes. Mnoge institucije, čijih su pojedinci članovi, poseduju inherentnu logiku i svrhu postojanja, i samim tim, primoravaju pojedinca koji je njihov član da zastupa određene specifične interese. Tako je i sa ekonomskim institucijama i organizacijama.

Što se društvenog okruženja tiče, čovek će u budućnosti sve više biti orijentisan na široku lepezu vrednosti koje promomovišu njegovi pluralni identiteti i kao akter globalizacije će konstruisati svoje preference oslanjajući se ne na samo neposredno, već i daleko šire okruženje. Članstvo u državi – naciji potencijalno se transformiše od apsolutno dominantne do samo jedne od linija prema kojoj se individua identifikuje.

Prirodno – ekološko okruženje

Tek u svojoj novijoj istoriji, čovečanstvo je postalo svesno da deli zajednički dom – planetu Zemlju. Do pre nešto više od pola veka ova činjenica u najvećoj meri nije bila fascinantna za većinu ljudi. U jeku hladnog rata i trke u naoružanju između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, niz događaja će trajno promeniti ovakav pogled na svet. U periodu od svega nekoliko godina, u okviru sfere civilnog društva se javljaju novi društveni pokreti poput mirovnog i ekološkog, prve celovite slike planete, snimljene sa površine Meseca, obilaze svet, a svetska javnost postaje svesna potencijalno apokaliptične pretnje nuklearnog potencijala dve konfrontirane supersile. Indikativan je veliki raskorak između razvoja sredstava za narušavanje prirodnog okruženja čoveka (industrijalizacija, pronalnazak atomske bombe) i razvoja svesti o njihovom potencijalno štetnom dejstvu koji je, iz istorijske perspektive, nastao tek nedavno. Naša ambicija nije da naširoko opisujemo ili pak taksativno nabrajamo savremene rizike i opasnosti po životnu okolinu jer je to već urađeno dovoljno puta. Pokušaćemo da se usresredimo na to koje suštinske veze i sistemski procesi u delovanju čoveka i njegovih političkih, ekonomskih i kulturnih struktura uzrokuju ovakav odnos prema prirodnoj sredini koju nastanjuju. Kroz tu analizu pokušavamo da otkrijemo izvorište ekološke krize u koju neminovno vodi nepromenjena projekcija budućnosti (18), i tragamo za eventualnim ključem koji se može upotrebiti za rešavanje ovih nabujalih problema u XXI veku. Primetno je da ekološki diskurs verovatno trenutno predstavlja jedan od nekoliko dominantnih u okviru političke teorije, civilnog društva – društvenih pokreta i nevladinih organizacija. Problemi poput efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja, ozonskih rupa i otapanja glečera su elaborirani u javnosti a predstavljaju i neku vrstu „pomodarstva“ u nabrojanim oblastima. Brojni su primeri promovisanja reciklaže i zalaganja za smanjenje polucije. U gotovo svom državama sa razvijenim partijskim sistemom postoji makar neka ekološka stranka, a u mnogim društvima, one uživaju parlamentaran status i značajan nivo podrške. Dalje sledi da imaju uticaj na formiranje zakona, kao i moć da utiču na razvoj ekološkog aktivizma građana, ali i da prilagode normativne okvire ekološkom pitanju. Međutim, čak ni ovo nije kraj dometa snage ekološkog pokreta koji naprotiv, vrši svoje aktivnosti i na nadnacionalnom nivou. U savremenim strukturama regionalnih integracija, ekologija je pronašla svoje mesto. Evropartije, partijske grupacije koje funkcionišu u okviru evropskog parlamenta postavljaju brigu o zaštiti životne sredine i održivom razvoju na sam vrh liste svojih prioriteta. Tako u Evropskom parlamentu praktično ne postoji značajna partijska grupacija koja ne postavlja pitanje očuvanja ekološke svesti i delovanja u zaštitu „zelenih“ vrednosti, dok se neke od ovih partijskiih organizacija okupljaju upravo oko ovih pitanja. Po tom principu je struktuirana parlamentarna grupa „Savez zelenih i za slobodnu evropu“ koji drži čak 43 mesta u evropskom parlamentu, kao i „Nordijska zelena levica“ sa nešto manjim brojem osvojenih mandata (19). Prema programsko – ideološkom pozicioniranju, ovim fundamentalno ekološkim partijama se jako blisko nalazi i „Partija evropskih socijalista“, ali i „Savez liberala i demokrata“ za Evropu. Desni deo ideološkog spektra takođe nije ostao imun na uticaj ekološkog pitanja, pa je tako i najuticajnija grupacija među evropartijama, „Evropska narodna partija“, posvetila značajan deo svog programa rešavanju ekoloških pitanja i, pogotovo, plairanju i podržavanju održivog razvoja. Nakon ovog pregleda, stiče se utisak da možemo mirno da spavamo jer su potrebe naše planete i budućih generacija zastupane sa velikom pažnjom na svim nivoima, od lokalnog do globalnog i da je sada samo pitanje vremena kada će se po njih pogubni procesi zaustaviti i preokrenuti. To bi ujedno bila i epohalna zabluda u koju možemo pasti. Svetsko društvo i dalje nezadrživo klizi sve dublje u stanje globalnog „društva rizika“, a projekcije budućnosti, uprkos aktuelnoj pomami za ekologijom, ne deluju nimalo svetlo (20) . Ukratko, bojazan za prirodno okruženje u trenutnim, ali i budućim generacijama treba da bude više nego aktuelna.

Prenaseljenost zemlje i nevolje sutrašnjice

Pri analizi projekcija potencijalno vrtoglavog rasta stanovništva, postavlja se problem prenaseljenosti planete Zemlje. Postavljanje ovakvog „problema“ je, prema našem mišljenju, u najmanju ruku kontroverzno, a moguće i sasvim etički nepromišljeno iz niza različitih razloga.

Osvrnimo se najpre ukratko na etičku dimenziju pitanja prenaseljenosti na Zemlji i razloge zbog kojih tendencija porasta stanovništva ne bi smela da se terminološki ali ni supstantivno okarakteriše kao problem. Pri takvom određenju postavilo bi se pitanje čiji je to problem, kao i ko je pozvan da ga reši. Čak i ako bismo se uspešno ogradili od nezgodnog pitanja određenja nosioca problema, na primer tvrdnjom da je ovo kolektvan problem svih ljudi na Zemlji, ostaje otvoreno pitanje njegovog rešavanja. Naime, sam pojam problema označava određenu poteškoću, neprirodno stanje stvari, i kao takav, zahteva rešenje da bi se ponovo uspostavilo nesmetano funkcionisanje ustaljenih procesa. Logički sledi pitanje ko je pozvan da razreši jedan problem na globalnom nivou i šta rešenje uopšte podrazumeva? Da li se rešenje ogleda u kontroli rađanja i destimulaciji ljudi da imaju potomstvo? Ili je možda bolje smanjiti blagostanje i, samim tim, životni vek ljudi? Neka od ovako po slobodu monstruoznih rešenja su već implementirana u savremenom svetu u regijama koje se bore sa prenaseljenošću. Da li bi svet trebalo da se ugleda na takav primer? Ovo naprosto nije moguće učiniti bez masovnog kršenja volje i osnovnih sloboda ljudi. Pogledajmo sada ko je pozvan da rešava ovakvo pitanje. Jasno je da celokupno čovečanstvo zarad u najmanju ruku tehničkih, organizacionih i komunikacijskih barijera nije u stanju da se organizovano pozabavi problemom prenaseljenosti. Da li onda odgovornost pada na Ujedinjene Nacije? Ili pak na svaku od država članica posebno? Možda je kluč u međunarodnim nevladinim organizacijama ili stručnim nezavisnim telima? Zapravo, bilo kakav institucionalni okvir za rešavanje ovog pitanja nema moralno utemeljenje budući da je spletom sopstvenih interesa i nazora fundamentalno odvojen od pojedinca i njegove lične koncepcije dobrog života i potrage za sopstvenom srećom. U krajnjoj liniji, ko je osim njega samog pozvan da odlučuje o svom potomstvu ili da njemu ili njegovoj deci zbog bilo kog razloga uskraćuje elementarna ljudska prava? Ako se imenuje bilo kakvo telo čiji su interesi različiti (a takvi moraju biti) od prava ljudi da slobodno raspolažu sobom, opasno se približavamo Nemačkom Trećem Rajhu koji je sasim arbitarno, iz pozicije svojih interesa, razrešio „jevrejsko pitanje“ sa poznatim katastrofalnim posledicama po ljude koji su bili predmet ovog „pitanja“. Izgleda da se nalazimo u sasvim nepovoljnoj situaciji. Da li ćemo, ukoliko u gore izloženom ima istine, biti prinuđeni da pravimo izbor između planetarne starvacije i svesnog kršenja ljudskih prava na globalnom nivou? Šta god da izabere da sačuva, naš hipotetički odlučilac bi ostvario pirovu pobedu, uz dodatnu primedbu da ko god bio, nije imao pravo da načini takav izbor. Izbor su, dakle, prema našem stanovištu, pozvani da naprave jedino pojedinci, i to svako za sebe. A da budućnost ne mora nužno biti pogubna, kao i da nije neophodno kršenje sfere privatne slobode individue da do pozitivnog ishoda dođe, videćemo u nastavku analize.

Najpre, kao što je ranije izloženo, postoje podaci da nivo svetske populacije već beleži sve sporiji rast, kao i realna demografska predviđanja prema kojima se u budućnosti može očekivati stagnacija, pa čak i opadanje broja žitelja Zemlje. Ovakav negativan trend se pretpostavlja na osnovu sasvim realnih i u praksi dokazanih pretpostavki. Naime, razvijenija društva beleže znatan pad nivoa nataliteta iz praktičnih razloga. Kako se nivo preživljavanja novorođenčadi dramatično penje, broj beba donetih na svet je sve manji. Računica je za roditelje – racionalne aktere sasvim jednostavna: ako su šanse da mi dete preživi male, moram imati dovoljno dece da se osiguram da će bar neko od njih preživeti. To je logika opstanka i produžetka vrste. Međutim, u uslovima u kojima je stepen zdravih novorođenčadi gotovo stoprocentan, a sve osnovne potrebe su im zagarantovane, takva logika doživljava „kopernikanski obrt“. Naime, kada je gotovo sigurno da će im svako dete koje se budu odlučili da imaju poživeti, naši racionalni roditelji počinju da uviđaju da je daleko bolje opredeliti se za manji broj dece. Ukoliko ograniče broj svojih prvih potomaka na dva ili tri, osim što sasvim sigurno reprodukuju svoj genetski materijal, oni uspevaju da svom potomstvu obezbede bolje materijalne uslove za odrastanje i razvoj, što samo po sebi povlači bolju ishranu, medicinsku negu, kvalitetnije obrazovanje i uopšte, veći stepen blagostanja koji će oni uživati. Takođe, priznavanje prava žena, uključujući prava na prekid neželjene trudnoće, kao i šire korišćenje kontraceptivnih sredstava u razvijenijim zemljama, doprinose ovoj statistici koja pokazuje da u ovim regijama vlada vrlo nizak prirodni priraštaj (21) . Prema statistici Ujedinjenih Nacija, u Evropi i Japanu se u periodu od 2005. do 2010. godine beleži čak negativan prirodni priraštaj (22) . Ovakav trend predstavlja svojevrsnu demografsku tranziciju koja je neraskidivo povezana sa ekonomskom i političkom tranzicijom. Pod prvim od ova dva procesa se podrazumeva prelaz sa komandne ili planske ekonomije na tržišnu ekonomiju. Ovo ujedno znači smanjenje etatizma u finansijama i privredi a kada je to potrebno, i brojne privatizacije kao sredstvo razvoja zaostale ili povratka posrnule ekonomije. Drugi važan proces se ogleda u političkoj tranziciji, koja podrazumeva prihvatanje demokratskih načela, poštovanje izborne procedure, ustanovljavanje višepartijskog sistema, kao i razvoj i unapređenje aktivističke i tolerantne političke kulture građana. Pored ova dva paralelna i međusobno dopunjujuća procesa, dodajemo dakle i treći, koji prema empirijskim podacima korespondira sa njima – demografsku tranziciju. Izuzev tendencije ka smanjenu broja rađanja po ženskom životnom ciklusu, ona nosi još jednu bitnu karakteristiku. Usled poboljšanja uslova za život, kvalitetnije ishrane, higijene i zdravstvene zaštite, prosečni životni vek se značajno podiže, što rezultira stagnacijom pre nego rapidnim opadanjem broja stanovnika. U regionima poput Zapadne Evrope, Severne, ali sve više i Južne Amerike, kao i Japana i Australije, gde možemo osnovano tvrditi da su države konsolidovale svoj demokratski politički sistem, i osigurale prevagu slobodnog tržišta u ekonomskoj sferi, vlada trend smanjenja nataliteta izraženog u broju rođene dece po majci, kao i rast prosečnog životnog veka za oba pola. Statistički podaci beleže konstantan pad nataliteta u razvijenim, ali i nerazvijenim zemljama od 1950. godine pa nadalje (23) .

Vratimo se na naše početno pitanje, tačnije „problem“ prenaseljenosti Zemlje. Kroz dosadašnju analizu, videli smo način implementacije i učinke demografske tranzicije u razvijenim zemljama sveta. Ova pojava naprosto znači da na globalnom socio – ekonomskom planu postoji proces koji gotovo tržišnom logikom razrešava ovo pitanje i zamrzava rast populacije na određenoj tački (24). Ipak, ovom stanovištu se mogu uputiti kritike. Demografska tranzicija možda važi u razvijenim zemljama, ali šta je sa onim ostalima koji zapravo čine veći deo svetske populacije? Bilo bi iluzorno da procesu tranzicije dodelimo determinističku nužnost. Uzimajući u obzir ekonomske, kulturne i društvene specifičnosti različitih delova sveta, teško je zamisliti da postoji jedna tendencija koja je sposbna da univerzalno važi. Takođe, ne usuđujemo se da joj dodelimo status finalne panacee za ovaj problem. Predviđanja koja na to pretenduju nastala su još u XVIII veku. Isticalo se da će se ljudska populacija samoregulisati kroz ciklične procese rata, gladi i epidemija (25) . Uvereni u progres i racionalizam, nastojimo da se klonimo ovakvih negativnih, ali nadasve isuviše determinističkih predviđanja. Ovo je trenutak da istaknemo tendencije globalizacije i ekonomske liberalizacije čije smo postojanje utvrdili. Ne na osnovu istorijskih nužnosti ili kretanja hegelovskog apsolutnog duha, već na osnovu trenutnih praksi gotovo svih država sveta, kao i tendencija razvoja ovih praksi, zapažamo da dominantan sistem ekonomije jeste i pretenduje da ostane liberalno tržišni uz povremene državne intervencije ograničenog obima. Proces ekonomske tranzicije i liberalizacije je uveliko zahvatio svet. Paradigmatičan je primer Kine koja beleži konstantan ekonomski rast, a koja je postigla ovu poziciju tek uz izvestan stepen liberalizacije ekonomije i značajnog nivoa razmene sa drugim državama. Jedan element tranzicije je, ili će uskoro biti, ostvaren. Sa političkom tranzicijom je ipak nešto drugačije stanje. Prema najnovijem izveštaju Fridom hausa iz 2013. godine, trenutno na svetu postoji 117 izbornih demokratija, ali i 47 zemalja koje su klasifikovane kao potpuno neslobodne26. U ovim zemljama ne može biti govora o političkoj tranziciji, pa ipak, u nekima od njih je moguće prepoznati određen stepen funkcionisanja tržišne ekonomije. Ovakvo nepoklapanje ipak ne može biti dokaz za osporavanje suštinske veze između različtih oblika tranzicije. Ekonomski element tranzicije sam po sebi sadrži implikacije i preduslove za određen stepen demografske stagnacije. Takođe, ukazano je da se reforme u okviru procesa tranzicije odvijaju različitom dinamikom. Tako Ralf Darendorf ukazuje da je za proces ekonomskih reformi dovoljno 6 meseci, da je za prestruktuiranje političke scene u novoj demokratiji potrebno oko 6 godina, ali da se promena i prilagođavanje kulturnih obrazaca stanovništva odvijaju u daleko dužem periodu, ili za približno 60 godina. Ipak, i uz prihvatanje hipoteze o demografskoj tranziciji i stava da će se populacija ograničiti na izvesnoj poziciji, moramo pretpostaviti da će taj nivo populacije biti veći nego danas. Prema proceni nadležnog tela Ujedinjenih Nacija, stagnacija rasta stanovništva je gotovo sigurna, a najverovatnija brojka oko koje će gravitirati stanovništvo Zemlje 2050. godine je oko 9,3 milijarde ljudi (27). Iako će naša planeta najverovatnije morati da udomi preko 2 milijarde duša više nego što je to trenutno slučaj, ova brojka ne zvuči u toj meri dramatično da razmišljamo o tri planete neophodne za opstanak ljudske vrste i pohrlimo u kolonizaciju Meseca ili Marsa. Pitanje je daleko konvencionalnije, prizemije i u krajnjoj liniji rešivo je. Bolja tehnologija i efikasnost u poljoprivredi obezbedila je osnovu za opstanak trenutnom broju ljudi a nije dostigla kvalitativni niti kvantitativni vrhunac svoje ekspanzije. Naime, postoje mnoge obradive površine na kojima se ne primenjuje savremena tehnologija i koje usled toga donose daleko manje prinosa nego što bi bilo teoretski moguće. Naša prethodna analiza je značajna iz više razloga. Najpre, ustanovili smo verovatne razmere povećanja broja ljudi i utvrdili da brojka koja figurira nije apokaliptičkih razmera. U skladu sa obimom problema valja posmatrati i poteškoće za koje nastojimo da ponudimo rešenja u ovom radu. Dalje, uvideli smo da osnovno pitanje nije kako nahraniti oko 30% veće stanovništvo. Poteškoće se javljaju pri mnogim drugim propratnim procesima koje moramo analizirati. Na kraju, videli smo da u okviru logike funkcionisanja globalizovanog tržišnog i informacionog sveta postoji njemu inherentan potencijal za ako ništa drugo, onda makar ograničavanje obima ove krize. Ponavljamo da ovo nikako ne otklanja sve poteškoće i napetosti koje će se razviti u svetu do 2050. godine, uslovljene jednom značajnom promenom u istoriji ljudskog roda. Ukratko, usresredićemo se na nešto drugačije tipove problema koje sa sobom donosi povećanje broja stanovništva.

Brojne su implikacije slike populacije od preko 9 milijardi ljudi na jednoj planeti koja poseduje sve manju količinu dostupnih fosilnih goriva, a sve veće ekološke probleme. Iako smo svesni da je većina problema kojima ćemo se baviti suštinski povezana čak do te mere da su mnogi od njih međusobno uslovljeni, ipak ćemo težiti da ih grupišemo u nešto šire smisaone celine radi njihovog lakšeg prikaza i sistematičnije potrage za rešenjima:

  1. Smanjenje nataliteta, ali i mortaliteta ujedno znači ne samo veće, nego i značajno starije stanovništvo planete Zemlje. Ovo povlači prestruktuiranje preferenci stanovništva, koje u skladu sa svojim godinama i statusom potražuje sasvim drugačije oblike usluga i više se interesuje za ostvarenje ljudskih prava iz različitih sfera u odnosu na mlađe stanovništvo. Konkretnije, svet će zabeležiti rast broja penzionera a pad količine radno sposobnog stanovništva. Ovo ujedno znači veliki, a moguće neizdrživ pritisak za kako državne, tako i privatne penzione fondove. Iz ovoga dalje sledi da će u budućnosti rasti snaga interesnih udruženja koja zastupaju prava na socijalne usluge, a slabljenje tradicionalnih zastupnika prava na rad i radno aktivnog stanovništva poput sindikata (28) . Takođe, starije kohorte stanovništva su u daleko većoj meri orijentisane na zdravstvene usluge. Davanja za usluge iz oblasti medicine i farmacije će biti u konstantnom porastu. Dobar primer je Kalifornija u kojoj je vrednost ugovora za osnovno zdravstveno osiguranje porasla za čak 25% samo u toku 2003. godine29. Uzimajući u obzir zamašne sume novca koje se ulivaju u oblast medicine i farmaceutske industrije, ali i osetljivost usluga koje pružaju i zavisnost velikog broja ljudi od njih, može se očekivati da farmaceutska grana privrede razvije disproporcionalan lobistički uticaj i formira oligopol na ovom tržištu.
  2. Pre samo dve godine, tokom 2011. po prvi put je urbano stanovništvo Kine prestiglo broj ruralnih žitelja ove zemlje (30). Na zapadnoj hemisferi, u Sjedinjenim Američkim Državama, nivo seoskog stanovništva je na najnižem ikad zabeleženom nivou (31) . Pitanje rasta stanovništva na planeti je zato možda i pravilnije postaviti kao pitanje rasta urbanog stanovništva. Velike metropole se neprekidno šire prostorno, kao i po broju stanovnika. Do 2050. godine, ukoliko se takav trend nastavi, možemo očekivati značajan rast broja i veličine konurbacija u svetu. Organizovati svakodnevan život u ovim gradovima – košnicama kao i obezbediti neophodnu infrastrukturu za njihovo nesmetano funkcionisanje postaje duboko kompleksno pitanje i nastavlja da se komplikuje u budućnosti. Neophodno je efikasno obezbediti osnovne javne usluge poput energetike, komunalija, saobraćaja, obrazovanja i zdravstva, kao i funkcionalna prostorna i stambena rešenja za život i aktivnosti populacije čija brojnost prevazilazi stanovništvo srednje velike države. Savremeni gradovi predstavljaju više od glavnih ekonomskih, administrativnih ili privrednih centara. Oni su takođe najveći potrošači energije i mesta koja predstavljaju crnu rupu ekoloških problema oličenih u zagađenju uzrokovanom populacijom, saobraćajem i privredom. U svetskim metropolama se nalaze sedišta mnogih gigantskih multinacionalnih korporacija, i usled ove činjenice, kao i globalizacije svetskog tržišta, stručnjaci i poslovni ljudi iz svih krajeva sveta posećuju ili se nastanjuju u ovim centrima, a u određenoj meri je slično i sa obrazovanjem i intelektualnom elitom. Ovakav proces teritorijalnog „odliva mozgova“ ka velikim urbanim centrima može ostaviti mnoge druge regije zapostavljenim, nerazvijenim i devastiranim.
  3. U potrazi za boljim radnim mestima, obrazovanjem i višim životnim standardom u gradove se neprekidno sliva reka doseljenika koji ne sačinjavaju samo ruralno stanovništvo iste države, već i imigrante iz drugih, obično siromašnijih i manje razvijenih društava. Oni sa sobom donose i svoje običaje, religiju, jezik i kulturu, mešaju se sa domaćim stanovništvom ili razvijaju samo interni, povezujući socijalni kapital (32), getoizirajući se i izolujući od dominantne kulture. Ovde se otvara niz sporova oko načina uređenja života ovih ljudi, njihove potencijalne konfrontacije sa autohtornim stanovništvom i njihovih kolektivnih prava. Multikulturalna politika koja iz komunitarne perspektive brani prvenstveno kulturna i kolektivna prava društvenih grupa, u Evropi je doživela težak udarac izjavom nemačke kancelarke Angele Merkel da je pokušaj stvaranja multikulturalnog društva u Nemačkoj „u potpunosti propao“ (33) . Pripadnici većinskih zajednica se u sve većoj meri osećaju ugroženo što doprinosi rastu uzajamnog nepoverenja i nepoverljivosti između različitih društvenih grupa, sprečavajući izgradnju premošćujućeg socijalnog kapitala između njih. Sve češće se sa nivoa državnog vrha čuju ksenofobične izjave, poput one u kojoj Džulija Gilard, premijerka Australije poziva imigrante da se prilagode domaćoj kulturi ili da, ukoliko im ovo predstavlja poteškoću, napuste zemlju (34) . Normalizaciji i poboljšanju odnosa ne doprinose teroristički napadi manjine ekstremističkih islamskih religijskih fundamentalista zbog kojih javnost često satanizuje čitavu muslimansku zajednicu. Rastuća tenzija i koraci koje obe strane preduzimaju sugerišu potencijalno zaoštravanje odnosa u narednom periodu, kao i velika unutrašnja previranja i revolte unutar sve heterogenijih društava budućnosti.
  4. Na prethodnim stranicama smo nagovestili tendenciju dekonstrukcije suverenosti i funkcija moderne nacionalne države. Kada se pogledaju nadležnosti mnogih međunarodnih i regionalnih tela kojima države pristupaju, kao i sve veću meru privatizacije, može se tvrditi da će se skup nadležosti države u budućnosti potpuno isprazniti, i da će ona, kao takva, ostati prazan okvir, lišen supstantivnog sadržaja (35) . Ovo samo po sebi ne zvuči kao suštinski problem, ali rađa višestruke poteškoće. Država je ipak institucionalni okvir koji je obezbeđivao živote ljudi na više načina. Prvenstveno, različte države i njihovi ustavi su zapravo najtvrđi i jedini siguran garant ljudskih prava. Po rečima Karla Marksa, „čovek je u stvari Nemac“ (36), može se zaključiti da ljudska prava malo vrede ukoliko nisu zagarantovana pozitivnim pravom nacionalnih država. Hana Arent sa užasom primećuje da se status izbeglica, pogotovo onih koji nemaju sopstvenu državu koju bi zvali domovinom, u mnogome nalikuje na onaj koji uživaju zaštićene životinjske vrste (37) . Takođe, u skladu sa ranije napomenutim, država je i dalje osnovni zastupnik mnogih socijalnih prava koja su neophodna uzimajući u obzir demografska predviđanja starosnih kriva. Uz to, „pražnjenje“ države u budućnosti može dovesti do velike opasnosti zbog difuzije odgovornosti za obezbeđivanje i zaštitu ljudskih prava, što dalje vodi u njihovo zanemarivanje i redukciju, što bi svakako bio regres za čitavo čovečanstvo. Sa druge strane, čak i u zemljama Evropske Unije, nacionalitet i dalje označava primaru liniju identiteta i uprkos svim integracijama, pokušaj stvaranja „Evropljanina“ kao osnovnog oblika identifikacije nije dao rezultate kakve bi evroentuzijasti priželjkivali.(38)
  5. Ekologija je sfera u kojoj dobro ispraksovani evrocentrizam može zaista postati poguban po zapadne, razvijenije države. Jedini način da se ekološki problemi posmatraju je upravo iz globalne perspektive, u skladu sa odlikama savremenog sveta. Pojedine lokalne akcije, pogotovo kada se uzmu zajedno, imaju globalni uticaj, ali se i problemi nastali na jednom meridijanu vrlo ekspeditivno prenose na sve ostale. Ekologija ne zna za zemlje prvog drugog ili trećeg sveta, nije upoznata sa razvijenim severom i zaostalim jugom i ostalim simplifikacijama kojima su sklone savremene analize. Problem čitavog ekološkog diskursa je njegovo snažno oslanjanje na postmaterijalne vrednosti. Kada se postmaterijalizam primeni na sociologiju, dolazi se do toga da se u ljudskim zajednicama stvara novi društveni rascep između ljudi koji zastupaju stare, materijalističke, i onih koji su prihvatili, nove, postmoderne, postmaterijalne vrednosti. Ekološke partije i pokreti zapravo nastaju nad ovim rascepom, karakterističnim za tehnološki i politički napredna društva, mobilizujući novonastale preference postmaterijalista. Problem postmaterijalizma, kao i novih društvenih pokreta izgrađenih na njegovoj osnovi, počiva u tome što je ceo pravac zasnovan na paradoksu. Naime, celokupna svest o visokoj vrednosti naprednih i postmodernih koncepata se zasniva na prevazilaženju brige čoveka za osnovnu egzistenciju koja mu je u naprednom društvu zagarantovana39. U skladu sa tim dolazi i do rekonstrukcije osnovnih vrednosti i preferenci članova tog društva. Međutim, ne možemo pretpostaviti da su se judi uzdigli na jedan viši nivo postojanja, ili da su kroz kakvu dijalektiku, prevazišli nivo svojih osnovnih potreba i poriva. Naprotiv, postmaterijalizam se čak bazira na njima, jer pretpostavlja njihovo potpuno i celovito zadovoljenje, što znači da su one prisutnije nego ikad. Ovo podrazumeva čoveka kome su zagrarantovana sva osnovna ljudska prava i obezbeđene sve potrebe, što zuzvrat zahteva velike resurse i daje sasvim materijalnu i ekonomsku osnovu „postmaterijalizmu“. Teško je zamisliti da će većina ljudi u pojedinoj državi dostići takav status, da ne govorimo o slabije razvijenim društvima gde se krije velika većina svetskog stanovništva koji su prema datoj klasifikaciji upravo – materijalisti. Samim tim, ekološki pokreti nemaju čvrsto utemeljenje ni u društvima iz kojih potiču, naročito u periodima ekonomske (vrlo materijalne) krize, dok potencijal za njihovo delovanje u velkom delu ostatka sveta gotovo i da ne postoji. Zaključak je da se, ukoliko se ovakvo stanje bude reprodukovalo, sa čisto društvenog aspekta, u budućnosti ne možemo osloniti na trenutno postojeće ekološke mere za očuvanje životne sredine i održivog razvoja.
  6. Još jedan problem koji se sa velikom izvesnošću preti da se javi, jeste pitanje oskudice resursa. Oskudica je večito postojeća kategorija jer istorija ne pamti društvo koje je uspelo u nastojanju da je u potpunosti eliminiše. Ona je takođe jedan od preduslova konstrukcije ekonomije i tržišta (40). Ipak, u budućnosti može doći do sasvim drugačije oskudice, one daleko radikalnije koja može uskratiti resurse potrebne za dalji progres čovečanstva, ali i funkcionisanje sveta, onakvog kakvim ga poznajemo. Ovo može voditi u ekonomske, političke i vojne konfrontacije nedokučivih razmera. Problem je u tome što i u regularnim uslovima postoji nadmetanje oko dobara, međutim, ukoliko se dogodi da se nadmetanje vodi oko egzistencijalnih sirovina za jedno društvo, pa i pojedinca, poput pijaće vode, nadmetanje može lako prerasti u borbu na život i smrt. Rimski privredni i društveno – ekonomski sistem je počivao na neprekidnom osvajanju i stalnom prilivu velikih količina besplante radne snage u vidu robova. Kada se priliv ovih ljudi, lišenih slobode, zaustavio, poklekao je i div Rimske imperije pod talasima nestašice, gladi, građanskih ratova i slabljenja granica. Iako je poređenje dosta nategnuto, ipak se možemo zapitati: šta se događa sa budućim društvom kada se zaustavi priliv fosilnih goriva i drugih sirovina neophodnih za funkcionisanje savremenih tehnologija?
  7. Već smo pisali o mogućim kulturmo izazvanim nemirima i konfliktima unutar pluralizovanih multikulturnih društava. Ova pretnja od sukoba se nažalost može posmatrati i na višem nivou, pa tako možemo govoriti o konfliktima nacija ili čak regiona. Treba biti svestan da mogućnost rata nije otklonjena u XXI veku. Naprotiv, savremeno doba obiluje različitim vrstama sukoba, od gerilskih prepada, preko oružanih sukoba plemena i građanskih ratova, pa sve do mirovnih intervencija i otvorenog rata. Kada se uzmu u obzir kulturno – civilizacijske razlike u svetu i sukobi državnih interesa, a na to doda progresivna oskudica različitih resursa, okolnosti za eskalaciju konflikta postaju značajne. Neki autori u kulturološkim i vrednosnim razlikama vide fundamentalno i nepomirivo neslaganje između različitih civilizacija u svetu koje vodi njihovoj neminovnoj konfrontaciji u budućnosti. Hantington, na primer, uvažavajući verske, kulturološke, jezičke i istorijske osobenosti, dolazi do brojke od devet ovakvih civilizacija, od kojih svaka ima jednu ili više država – predvodnica (41). Prema ovakvom stanovištu, svojim karakteristikama i spletom okolnosti, civilizacije su osuđene da budu konkurenti.

Čamac za spasavanje

Pažljiv čitalac će primetiti da su mnogi, ako ne i svi od problema koje smo spomenuli makar na neki način povezani. Uostalom, pokazali smo da je veliki stepen integracije i globalizacije osnovna karakteristika savremenog, a svakako i budućeg sveta, tako da je ova isprepletanost i međuzavisnost očekivana i da ne izlazi iz okvira „duha vremena“. Neophodno je takve okolnosti okrenuti u svoju korist. Umesto da posmatramo nevolje kao začarani krug, istkan od elemenata koji se uzajamno nadovezuju i pojačavaju, pokušaćemo da „obrnemo stvari sa glave na noge“. Primetićemo da je pod istim karakteristikama dovoljno načiniti jedan pozitivan iskorak da bi se njegovi efekti munjevitom brzinom preneli dalje i pokrenuli lavinu sličnih koji zajednički mogu imati veliki uticaj na svet u kome su se prevazišle prostorne distance. Ukratko, i pozitivni efekti, a ne samo negativni se mogu prelivati i širiti u globalizovanom društvu. Sledeći ovu logiku, osvrnućemo se na prethodno postavljena pitanja u nastojanju da pružimo odgovore na njih, ali i da predložimo tok akcije koji valja preduzeti. U našim predlozima se vodimo osetljivom vezom ljudske prirode, društvenog i prirodnog konteksta u kome se čovek nalazi, trenutnog stanja ovih problema, kao i mogućih oblika koje bi oni mogli da poprime do sredine XXI veka. Uprkos svoj njihovoj složenosti i opštoj međuzavisnosti, pri pružanju solucija adresiraćemo poteškoće istim redosledom kojim smo ih grupisali i analizirali, uz svesan rizik da ponekad preskočimo granice koje smo sami zacrtali.

Starenje populacije

Iako može dovesti do već opisanih poteškoća, bilo bi krajnje nekorektno okarakterisati povećanje prosečnog starosnog doba stanovništva kao problem. Ovo je više promena okolnosti za koju je potrebna pravovremena adaptacija. Mnoge države, u skladu sa potrebom prilagođavanja, preduzimaju standardne racionalne mere u vidu produžetka propisanog radnog staža i pomeranja zakonske starosne granice za penzionisanje. Nešto originalnije rešenje ogleda se u mogućnosti da se osoba pod određenim uslovima ne primorava na penziju, tačnije da joj se dozvoli nastavak radnog odnosa i nakon što navrši godine potrebne za starosnu penziju. Savremena podela rada uistinu sadrži mnoge poslove koje pojedinci mogu obavljati i u poodmaklom periodu života, i ukoliko su psihofizički i dalje sposobni da to valjano rade, ne postoji tržišno opravdan razlog za njihovo slanje u penziju. Starost je individualna kategorija koja zavisi od mnoštva faktora (zdravlje, uslovi života, uslovi rada, traume, itd.), pa tako dve različite osobe identične starosti mogu imati potpuno različit stepen radne sposobnosti. Stoga je razložno uspostaviti neku nominalnu donju granicu za penzionisanje, ali potreba da njeno postojanje bude obavezujuće za svakoga u društvu budućnosti postaje izlišna. Ovakav manevar ima pozitivne efekte kako po tretman i društveni položaj starijih osoba, tako i po rasterećenje masivnih socijalnih davanja koje država nešto oslabljenog obima u budućnosti nije kadra da obezbedi

Verujemo da suštinska solucija ovog pitanja ipak leži na drugom mestu. Najvažnije je razumeti, i propagirati društveno razumevanje koncepcije u kojoj se starost ne doživljava kao bolest, nesposobnost ili priprema za smrt. Napredak medicine i uslova života ne donosi samo njegovo kvantitativno produženje, već i kvalitativno unapređenje starosti. Bitno je da se ono shvati kao čovekovo „treće doba“ koje po kvalitetu i mogućnostima koje pruža nije apsolutno inferiorno u odnosu na prethodna dva.

Kombinacijom stimulisanja štednje za budućnost, aktivacije privatnih penzionih fondova još u ranom životnom dobu ljudi i normativnom regulacijom u smeru smanjenja broja osoba koje moraju da odu i koje idu u penziju, rasterećuje se i oživljava državna blagajna za ulaganje u drugim korisnim pravcima. Ostaje pitanje potencijalne akumulacije materijalne i lobističke moći farmaceutske industrije. Osim konstituisanja nezavisnih tela koja bi pratila zakonitost i regularnost njihovog rada, potrebno je preduzeti još jedan logičan korak. Bitno je ljudima obezbediti što zdraviju životnu sredinu, ali i promovisati zdrav način ishrane i života. U SAD se rizična ponašanja poput pušenja, nekvalitetne ishrane i alkohola nalazi u samom vrhu uzroka smrtnosti (42). Poštujući primat slobodne volje, ukoliko vrednuje pravo ljudi na slobodan izbor, liberalno buduće društvo nikako neće posegnuti za različitim oblicima zabrana. Ipak, to ne zanči da ljudi ne treba da budu jasno upoznati sa svim posledicama svog stila života. Ovo bi dozvolili i sasvim liberalni mislioci poput Džona Stjuarta Mila koji se bavio sličnim pitanjem kada je utvrdio da bi bilo pogrešno naterati čoveka da postupi protivno svom ubeđenju iako postupa pogrešno, ali da nam nikako nije zabranjeno da pokušamo da ga ubedimo u suprotno (43). Prevedeno na naš problem, iako su moćne nacionalne i multinacionalne kompanije (npr. duvanske ili farmaceutske) sposobne da materijalnim i lobističkim sredstvima promovišu svoje proizvode, neophodno je obezbediti prostor za pojavu drugačijeg stava u javnosti, ako ništa drugo, a onda zato što je neophodno otvoriti dijalog i saslušati obe strane da bi se stiglo do konačne odluke.

Megalopolisi, javne usluge i uprava

Teško je zamisliti neki oblik centralizovane vlasti koja efikasno uspeva da administrira grad sa višemilionskim stanovništvom i da pri tome uspeva da izađe u susret potrebama ljudi koji u njemu žive. Potrebne su opsežne i fundamentalne promene u sistemu upravljanja. Rešenje se ogleda u uvođenju javne uprave kao „sistema regulacije društvenih procesa“ (44) . Ovo podrazumeva upliv privatne inicijative u poslove i usluge koji su ranije bili isključivo rezervisani za organe vlasti i javna preduzeća. Otvaranjem tržišta za sve potrebe stanovništva, od energetskih do komunalnih, na dobitku su zapravo sve strane. Najpre, građani kao potrošači imaju veći izbor i dobijaju bolje uslove jer će im usluge obezbeđivati firma koja im najviše odgovara. U svakom trenutku će moći da kupe resurs ili uslugu od nekog drugog, što zauzvrat povlači bolju kontrolu i kvalitet rada, pa samim tim i kavalitetnije javne usluge. Sa druge strane, državna/gradska/lokalna administracija će biti rasterećenija i stoga u boljoj poziciji da obavlja delokrug nadležnosti koji je zadržala. Ovakva organizacija podrazumeva i snažan proces decentralizacije koja mora biti usmerena ne na prosto delegiranje poslova sa državnog nivoa, već na davanje specifičnih izvornih ovlašćenja jedinicama lokalne samouprave. Najbitnije je svakako utvrditi pravo pokrajinskih, gradskih, opštinskih i drugih lokalnih jedinica da ubiraju sopstveni porez. Samo na taj način, ovaj nivo uprave postaje istinski nezavisan od centralne vlasti, ali i razvija potencijale da samostalno, ili u dogovoru sa drugim lokalnim vlastima, organizuje projekte ili privlači investitore u okviru svoje zajednice. Uostalom, ko može bolje poznavati tekuće porebe i probleme ljudi od njih samih, okupljenih u svojoj lokalnoj zajednici?

Održivost multikulturalizma

Kao jedan od mogućih čvrstih odgovora na prividni neuspeh multikulturalne politike u nezaustavljivo kosmopolitizirajućim sredinama, nametnuo se koncept militantne ili odbrambene demokratije. Ova koncepcija koja podržava najrazličitije načine borbe demokratije za svoju zaštitu našla je otelovljenje u tzv. Patriot Act-u, zakonu donetom 2001. godine u SAD (45). Njime se međutim, krše neka od osnovnih ljudskih prava i sloboda koja su dugo pažljivo građena i stoga se zalažemo drugačiju alternativu multikulturalizmu. Liberali poput Rolsa se zalažu za utvrđivanje „preklapajućeg konsenzusa“ – minimuma dogovora oko osnovnih vrednosti koji mora biti postignut u jednom društvu da bi se obezbedilo njegovo skladno funkcionisanje (46). Problem ovog shvatanja je u tome što se pod ovim vrednostima podrazumevaju klasične liberalne vednosti karakteristične za zapadnu kulturu. Alternativa koju nudimo je nešto drugačija. Pre nego što se obezbedi gotov set vrednosti na osnovu koga vrednujemo sve grupe koje nisu dominantne u društvu, treba podsticati otvoren društveni dijalog pod pravednim uslovima za sve strane koje u njemu učestvuju. Ovo naručito važi za zakonodavni proces na svim nivoima, od lokalnog, pa sve do nacionalnog. Najbolji način da određen pojedinac ili čitav kolektiv oseti da je deo neke šire zajednice i da su zakoni te zajednice ujedno i njihovi zakoni, jeste da neposredno, ili preko sopstvenih predstavnika, učestvuje u raspravi i donošenju ovih zakona. To pravnim normama daje poseban legitimitet i snagu. Sama zajednička procedura donošenja osnovnih pravnih akata na kojima se temelji život u državi može poslužiti kao dobra osnova za okupljanje različitih grupa oko jednog sistema koji simbolizuje njihovu saradnju. Ovakav način racionalnog i odgovornog patriotizma može, makar u određenoj meri potisnuti etno – nacionalni i u prvi plan istaći identitet pojedinaca kao građanina i člana zajednice. Zadržavajući otvoren javni diskurs u političkim institucijama i civilnom društvu, ovakva deliberativna forma demokratije omogućava raspravu i vrednovanje različitik sveobuhvatnih doktrina za tumačenje života koje grupe doseljenika sa sobom donose. Oni se na ovaj način mogu od početka bolje integrisati u postojeću zajednicu, a kroz dijalog u koji su sami uključeni može, približavanjem i razumevanjem pozicija suprotnih strana i obostranom empatijom, doći do međusobne konvergencije njihovih pozicija. Deliberativno demokratsko odlučivanje ne počiva na unapred konstruisanom skupu prihvaćenih vrednosti, već nastoji da obostrano i višestrano prihvatljiva rešenja konstruiše kroz stalno otvoren proces dijaloga. Ova pozicija daje mogućnost da se nove grupe prihvate, kao i da se između njih i već postojećih ostvari veći stepen poverenja. Isto tako, ipak ostaje otvorena opcija da u određenim krajnjim situacijama fundamentalnog, neracionalnog suprotstavljanja, ne dođe do poželjnog rešenja, i tada se uistinu može i odbaciti grupa koja svojim akcijama preti da ugrozi opštu stabilnost društva. Predložen model bi zadržao sve klasične demokratske institucije i procedure, i gledajući na njih kao na još jedan integrativni faktor zajednice, i nikako ne bi klizio ka modelu neposredne demokratije, dugo zagovaranu od strane uticajnih autora, počevši od Rusoa (47) . Neposredna demokratija je u budućnosti neodrživa iako bi se kroz razvoj informacionih tehnologija u teoriji obezbedili uslovi za njenu implementaciju. Neophodnost što boljeg raspolaganja informacijama i stručnost su stalne odlike koje javna vlast treba da poseduje. Društvo u kome pojedinci slede svoje ekonomske interese u državama od više miliona stanovnika jednostavno nisu pogodna za stvaranje savršeno informisanog i racionalnog pojedinca za političku sferu. Njegov interes često počiva na drugom mestu. Treba pomenuti i simbolički značaj demokratsko – predstavničkih struktura za legitimitet i stabilnost jedne kosmopolitske demokratije. Uz to, pomenimo da bi istovremeno plasirani višemilionski zahtevi, bez institucija i predstavnika da ih akumuliraju i racionalizuju, doveli do kraha i zagušenja sistema (48). Ovo ne znači da se ljudima ne omogućava upliv u političke procese građanskim inicijativama i kroz sferu civilnog društva kada je to potrebno. Predstavnička, ali otvorena i deliberativna demokratije predstavlja središnje rešenje kako za efikasnu vladavinu i upravljanje, tako i za ostvarenje nove legitimnosti i pacifikaciju sukoba.

Sumrak suverenosti i ljudska prava

Moderan koncept suverenosti, nastao nakon Vestfalskog mira 1648. godine, iščezao je u savremenom dobu. Globalni nivo sačinjava daleko složeniji konglomerat aktera od grupe suverenih nacionalnih država i serija njihovih bilateralnih sporazuma. U XXI veku, međunarodni odnosi su prestali da imaju međunacionalni karakter. Njihovi subjekti su i regionalna udruživanja, multinacionalne kompanije, lokalne i međunarodne nevladine organizacije i drugi akteri civilnog društva. Zamsiliti državu koja 2050. godine ima ideal – tipsku suverenu vlast, najvišu, jedinstvenu, neprenosivu i nedeljivu, predstavljalo bi svojevrstan apsurd. Sa političkog stanovišta, članstvom u Ujedinjenim nacijama i različitim vrstam drugih globalnih i regionalnih alijanski, države su prenele jedan deo svojih ovlašćenja na naddržavni nivo. Sa druge strane, ako stoji izložena teza o poželjnoj decentralizaciji i jačanju lokalnih samouprava svih nivoa i veličina, država budućnosti doživljava i redukovanje svog suvereniteta odozdo, kao i odozgo. Ekonomski posmatrano, nijedna država u tehnološki naprednom i globalizovanom budućem svetu, nema osnova da bude potpuno samodovoljna i uvek će zavisiti od različitih oblika razmene. Lako bi bilo zaključiti da je suverenost nepovratno ugrožena na svim nivoima i da država nema svoj opseg delovanja. Međutim, bilo bi jako loše rešenje delovati protiv nacionalne države koja je i dalje realno prisutna na globalnoj sceni. Ono što se dešava nije njena dekonstrukcija, već transformacija u delimično već nagoveštenom smeru. Iako će prepustiti deo nadležnosti lokalnom, a deo naddržavnom nivou, ona će ostati značajan čuvar koherentnosti sistema i ključna instanca stvaranja zajedničkog prava zajednice. Granice svake nacionalne države i u budućnosti će određivati jednu posebnu političku, ustavnu zajednicu. Često se mogu čuti tvrdnje da se u društvu budućnosti zidovi ruše i različitosti prevazilaze, ili da je jedinstven sistem ovladao čitavim svetom (49). Ako dobro pogledamo oko sebe, videćemo da mnoge razlike i dalje postoje, a da su zidovi još uvek podignuti. Ovi zidovi često imaju sentimentalnu i identifikacijsku vrednost i naprasno proglasiti njihovo rušenje bi značilo narušavanje kolektivnih prava i identiteta velikog broja ljudi. Mi se ne zalažemo, dakle, za njihovo rušenje, već za prosto otvaranje svih njihovih kapija za slobodan i nesmetan protok. Što se tiče pražnjenja delokruga funkcija države, ono ne stoji jer ona može regulisati društvene i ekonomske procese bez potrebe da se u njih neposredno upliće, zadržavajući pravo nadzora i sudske kontrole nad njima. Predloženo je i da je država nepogodan okvir za garantovanje ljudskih prava, a kao zamenu, Onora O’Nil vidi multinacionalne korporacije, moćne nevladine organizacije i druga nezavisna tela kao nosioce obaveza i, samim tim, potencijalnih zaštitnika univerzalnih čovekovih prava (50) . Iako je država u prošlosti itekako umela da se ogluši o prava čoveka, ponuđena alternativa je otvorena za sličnu kritiku. Svaka institucija poseduje svoju inherentnu logiku i služi određenim interesima. Takođe, interesi ljudi koji zauzimaju pozicije u okviru bilo koje specifične, partikularne strukture, bilo da je to država, korporacija ili kakva organizacija, različiti su od interesa apstraktno posmatranog čoveka koji teži da zaštiti svoja prava. Ne postoji bolji zaštitnik prava čoveka od čoveka samog. Njemu jesu neophodne institucije, ali pre svega mora biti u stanju da svoja prava zna, spozna njihovo kršenje, kao i da deluje u njihovu odbranu. Formiranje bilo kakvog institucionalnog okvira za zaštitu ljudskih prava koji ne počiva na odgovarajućoj političkoj kulturi pojedinaca otvara put za narušavanje ovih prava i zloupotrebe, a samim tim, i za kršenje njihove univerzalnosti. Odgovor na problem zaštite ljudskih prava, nalazi se dakle, u već prikazanoj otvorenoj i demokratskoj civilnoj kulturi, i društvu koje je spremno ima instrumente da preduzme odgovarajuće korake.

Revitalizacija ekologije

Kao osnovnu poteškoću ljudskog delovanja u sferi ekologije pronašli smo njenu pogrešnu zasnovanost na postmaterijalizmu i izrazito etnocentrično delovanje aktera zapadne civilizacije. Iako ništa u konceptima obnovljivih izvora energije, reiklaže i održivog razvoja nije sporno, ipak je problematičan način na koji se vodi ekološka borba. U skladu sa prirodom čoveka na koju možemo i u budućnosti računati, nisu apstraktna prava ili dobrobit ekosistema i planete Zemlje ono što ljude interesuje. U svakom slučaju, to ne može zainteresovani bar one ljude koji nisu opredeljeni ka postmaterijalističkim vrednostima, a brojno stanje na planeti značajno ide njima u korist. Ono što je na konceptualnom nivou potrebno učiniti, jeste redefinisati pravac akcije ka čovekovom strahu i njegovim interesima. Ekološku pretnju je neophodno nedvosmisleno prikazati onakvom kakva jeste, preteća i potencijalno smrtonosna za ne neke apstraktne, već vrlo konkretne ljude, kao i njihovo potomstvo. Kao što je u prvom delu rada analizirano, ljudi u osnovi svog bića stvaraju zajednicu i upućeni su jedni na druge jer se plaše neporetka. Ljudi ne čine prekršaje i krivična dela jer se plaše izvesnosti kazne koja ih čeka. Ljudi će aktivno čuvati životnu sredinu samo ako se budu istinski plašili štetnih posledica koje njihovo štetno ponašanje, ili pak nečinjenje može doneti. U prošlosti, sve najveće ekološke akcije na nivou Ujedinjenih Nacija poput „Kjoto protokola“ (51) bile su orijentisane na nacionalne države, što jeste neophodno, ali ne i dovoljno u savremenom svetu. Potrebno je orijentisati se i na podizanje svesti multinacionalnih kompanija, koje sa svojim udelom u međunarodnoj proizvodnji i razmeni, predstavljaju većeg subjekta za uticaj na promene životne sredine od bilo koje pojedinačne nacionalne države na svetu (52). Nije veliki broj kompanija koje će se odlučiti na aktivno i odgovorno ekološko poslovanje ukoliko se to kosi sa njihovom osnovnom svrhom i najvišim ciljem – stvaranjem profita. Jedini način za aktivno suzbijanje ovih, po ekologiju pogubnih, okolnosti jeste pritisak na upravo interese ovih kompanija. Posredstvom međunarodnih pregovora, kao i zajedničke akcije nacionalnih država, regionalnih aktera i prekograničnih organizacija nevladinog sektora, potrebno je stvoriti atmosferu u kojoj se pozamašno narušavanje životne sredine jednostavno ne isplati korporacijama. Mere mogu zauzeti širok raspon od naplata ekoloških taksi, koje proizvode takav efekat da je isplativije organizovati ekološki prihvatljiv proces proizvodnje nego plčaćati ih, do negativnog marketinga za one koji istrajavaju u narušavanju opšte bezbednosti u svojoj lokalnoj sredini, ali i u svetu.

Oskudica i konflikti budućnosti

Postoji dobro poznata teza, koja je nagoveštena još u Kantovoj filozofiji, a razrađena u kasnijoj političkoj teoriji i formulisana ugrubo na sledeći način: „demokratije ne ratuju međusobno“. Ova tvrdnja koja se empirijski pokazala kao istinita se objašnjava time da u demokratskim društvima pojedinci, ali i grupe imaju mnogo više da izgube nego da dobiju razornim delovanjem rata. Ipak, kada je reč o životima i pravima ljudi, moramo razmatrati i opravdanost sredstava koja se koriste za postizanje cilja. Zato pokušavamo da ponudimo drugačiji način za globalnu pacifikaciju od problematičnog procesa širenja i nametanja ili blaže rečeno „izvoza“ demokratije u nedemokratska društva. Lek za neminovnu oskudicu dobara ćemo takođe potražiti u delovanju osnova čovekove prirode. Čovek, da bi zadovoljio svoje interese i potrebu za blagostanjem, teži da neprekidno prisvaja dobra. Potrebno je jednostavnom analizom troškova i koristi utvrditi da troškovi potencijalnog sukoba oko dobara daleko prevazilaze dobiti njihovog eventualnog prisvajanja nakon ovakvog izliva nasilja. Ovo postaje naročito očigledno u svetu u kome su mnoge države organizovane u neki vid naddržavnog okupljanja i u kome sve veći broj zemalja poseduje ili razvija nuklearno oružje. Takvi uslovi značajno smanjuju ambicije za potencijalno nasilno prisvajanje oskudnih dobara. Tada će ekonomsko tržišna logika nastojati da pronađe druge načine da zadovolji svoje potrebe za reprodukcijom i profitom. Ako se rat i nasilje ne isplate, otvaraju se šanse za odabir pozitivnijih alternativa za tretman ovog problema. U energetici se otvara šansa i potreba za probojem obnovljivih izvora energije. Što se tiče drugih sirovina, otvorena je opcija da se na ovom planu finansiranjem novih nalazišta prevaziđe postojeći stepen oskudnosti njihovih izvora. Ovakav poduhvat bi mogao čovečanstvo ponovo povesti izvan orbite sopstvene planete, ovaj put u jednoj drugačijoj svemirskoj trci, poduhvatu izazvanom prvenstveno ekonomskim i privrednim, a ne političkim i vojnim pobudama. U svakom slučaju, ukoliko se nasilje ne isplati, svi međunarodni akteri će biti u još većoj meri upućeni jedni na druge, što povlači otvaranje tržišta i granica, ali i neophodnog uspostavljanja poverenja i smanjenja opšte ksenofobije u svetu – to je istinsko otvaranje kapija na kulturnim zidovima u kojima živimo.

Zaključak

Svet budućnosti nije determinisan, niti predstavlja nedokučivu apstrakciju koja je iznad i izvan običnog čoveka. Naš svet je skrojen upravo od ljudi i njihove prirode, nagona, vrednosti i interesa, ali isto tako i empatije, racionalnosti i mogućnosti da se promene i prilagode. Prilagođavanje ljudi, nihovog društva i institucija novonastalim uslovima, vrši povratan uticaj na celokupnu prirodnu sredinu. Od tog toka i složene mreže zavisnih odnosa preko 9 milijardi ljudi i mnogih grupa čiji su po raznim osnovama članovi, zavisi lice sveta 2050. godine. Budućnost nije ni utopijska niti distopijska, ona istovremeno preti, ali i pruža, ona je tačno ono što mi budemo odlučili da bude.

Reference

(1) Za nešto više od jedne decenije, u periodu od 1999. do 2011. godine, svetska populacija se uvećala za više od jedne milijarde ljudi. Izvor: United Nations Population Fund, dostupno na: http://www.unfpa.org/public/home/publications/pid/8726; pristupljeno 22. 3. 2013.

(2) TIME’s Person of the Year, from 1927 to 2011, Time Magazine, dostupno na: http://www.time.com/time/interactive/0,31813,1681791,00.html; pristupljeno 22. 3. 2013.

(3) Milan Podunavac, Džon Kin, Kris Sparks, Politika i strah, Politička kultura, Zagreb, 2008

(4) Detaljniji podaci o ugovorima o nuklearnom razoružavanju (INF Treaty, 1987. START 1991.) dostupni na zvaničnoj internet prezentaciji State Department-a Sjedinjenih Američkih Država: http://history.state.gov/milestones; pristupljeno 23. 3. 2013.

(5) Tukidid, Povijest Peloponeskog rata, Dereta, Beograd, 1991

(6) Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961

(7) Periklova nadgrobna beseda, Miloš N. Đurić, Istorija starih Grka do smrti Aleksandra Makedonskog – u odabranim izvorima, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1983.

(8) Džon Rols, Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd 1998, deo II, predavanje IV

(9) Za analizu ovog stanovišta videti: Jan-Werner Muller, Ustavni patriotizam, Edicija Reč, Beograd, 2010.

(10) Mirjana Vasović, Politička socijalizacija i promene političke kulture, deo publikacije „Fragmenti političke kulture“, redaktor: Mirjana Vasović, Institut društvenih nauka, Beograd, 1998.

(11) Primetimo da pojedinac može biti sasvim racionalan i koristiti sva raspoloživa sredstva u svom nastojanju da ostvari interese koji imaju sasvim neracionalno izvorište. Racionalnost se odnosi na proces realizacije interesa, ne na samu konstrukciju preferenci.

(12) Jirgen Habermas, Saznanje i interes, Nolit, Beograd, 1975.

(13) „Ko kaže organizacija, istovremeno misli na tendenciju ka oligarhiji“, Robert Mihels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990.

(14) Ulrih Bek, Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd

(15) Sajmon Hiks, Politički sistem Evropske Unije, JP Službeni glasnik, Beograd, 2007.

(16) Uporediti sa: Vučina Vasović, Savremene demokratije, tom I, drugo izdanje, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

(17) Dragana Mitrović, Međunarodna politička ekonomija, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2009.

(18) Long-term global demographic trends: reshaping the geopolitical landscape, studija dostupna na sajtu CIA: https://www.cia.gov/library/reports/general-reports-1/Demo_Trends_For_Web.pdf, pristupljeno 25. 3. 2013.

(19) Zoran Stojiljković, Političke familije u Evropskom parlamentu, u publikaciji Političke grupacije u Evropi, Evropski pokret Srbija i Konrad Adenauer Stiftung fondacija, Beograd, 2011.

(20) Videti, na primer: Ulrih Bek, Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd; ili Danilo Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.

(21) United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2011). World Population Prospects: The 2010 Revision, CD-ROM Edition. Podaci dostupni na: http://esa.un.org/wpp/ExcelData/population.htm; pristupljeno 25. 3. 2013.

(22) United Nations, Department of Economic and Social Affairs, isto, pristupljeno 25. 3. 2013.

(23) Podaci o natalitetu i prosečnom životnom veku prema: United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2011). World Population Prospects: The 2010 Revision, CD-ROM Edition. Podaci dostupni na: http://esa.un.org/wpp/Excel-Data/fertility.htm; odnosno: http://esa.un.org/wpp/ExcelData/mortality.htm; pristupljeno 25. 3. 2013.

(24) Tržišna logika je data kao primer budući da hipoteza o demografskoj tranziciji vodi takvom kretanju broja stanovnika koji se, nakon rasta, zaustavlja na određenoj tački, analogno poklapanju ponude i potražnje u Pareto – optimalnom sistemu.

(25) Tomas Maltus, On population, Modern Library, New York 1960.

(26) Freedom in the World 2013, Freedom House, studija dostupna na: http://www.freedomhouse.org/report/freedom-world/freedom-world-2013; pristupljeno 24. 3. 2013.

(27) United Nations, Department of Economic and Social Affairs, prognoza dostupna na: http://esa.un.org/wpp/unpp/p2k0data.asp; pristupljeno 24. 3. 2013.

(28) Stojiljković Zoran, Luković Slavoljub, Socijalni dijalog, UGS Nezavisnost, 2004.

(29) Michael E. Kraft, Scott R. Furlong, Public Policy – Politics, Analysis and Alternatives, CQ Press, Washington DC, 2004. strana 217, 218. Referenca preuzeta iz: Snežana Đorđević, Analiza javnih politika, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2009.

(30) China’s Urban Population Exceeds Countryside for First Time; Bloomberg news, 17. 1. 2012. Dostupno na: http://www.bloomberg.com/news/2012-01-17/china-urban-population-exceeds-rural.html; pristupljeno: 25. 3. 2013.

(31) Rural U.S. population lowest in history, demographers say; Smartplanet, 28. 7. 2011. Dostupno na: http://www.smartplanet.com/blog/smart-takes/rural-us-population-lowest-in-history-demographers-say/17982; pristupljeno 25. 3. 2013.

(32) Socijalni kapital se ovde shvata kao mreža poznanstava i ostalih veza koje jedan pojedinac poseduje u okviru društva. Prema: Pjer Burdije, Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

(33) Merkel: Multikulturalizam u Njemačkoj je propao, Dnevnik.hr, 17. 10. 2010. Dostupno na: http://dnevnik.hr/vijesti/svijet/merkel-njemacki-koncept-multikulturalnog-drustva-je-propao.html, pristupljeno: 25. 3. 2013.

(34) Immigrants, Not Australians, Must Adapt; izjava Džulije Gilard, preneo U. S. Border Control, dostupno na: http://borderalert.usbc.org/destroying-america/enemy-within/immigrants-not-australians-must-adapt- %E2%80%93-take-it-or-leave-it, pristupljeno 25. 3. 2013.

(35) Georg Sorensen, Transformacija države, Hej, Kolin; Lister, Majkl i Marš, Dejvid (u štampi), Država: teorije i problemi, Zavod za udžbenike, Beograd

(36) Karl Marks, Fridrih Engels, Nemačka ideologija, prema: Jan-Werner Muller, Ustavni patriotizam, Edicija Reč, Beograd, 2010.

(37) Hana Arent, prema: Milan Podunavac, Princip građanstva i poredak politike, Čigoja štampa, Beograd, 2001.

(38) Sajmon Hiks, Politički sistem Evropske Unije, JP Službeni glasnik, Beograd, 2007.

(39) Ronald Inglhart, Culture Shift in Advanced Industrial Society, Princeton University Press, Princeton, 1990. prema: Fragmenti političke kulture, redaktor: Mirjana Vasović, Institut društvenih nauka, Beograd, 1998.

(40) Dragan Veselinov, Politička Ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2008.

(41) Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica, 1998

(42) Snežana Đorđević, Analiza javnih politika, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2009.

(43) Džon Stjuart Mil, Oslobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1988.

(44) Dejan Milenković, Javna uprava – odabrane teme, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2012.

(45) Zakon dostupan na: http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/PLAW-107publ56/pdf/PLAW-107publ56.pdf, pristupljeno: 27. 3. 2013.

(46) Džon Rols, Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd 1998

(47) Žan Žak Ruso, Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima; Društveni ugovor, Školska knjiga, Zagreb, 1978.

(48) Gabrijel Almond i Sidni Verba, Civilna Kultura, Politička kultura, Biblioteka Minerva

(49) Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997.

(50) Onora O’Neill, The dark side of human rights, International Affairs 81, 2005.

(51) Tekst sporazuma u Kjotu dostupan na: http://unfccc.int/key_documents/kyoto_protocol/items/6445.php, pristupljeno 27. 3. 2013.

(52) Dragana Mitrović, Međunarodna politička ekonomija, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2009.

Spisak korišćenih izvora i literature:

1) Milan Podunavac, Džon Kin, Kris Sparks, Politika i strah, Politička kultura, Zagreb, 2008.
2) Tukidid, Povijest Peloponeskog rata, Dereta, Beograd, 1991
3) Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961
4) Miloš N. Đurić, Istorija starih Grka do smrti Aleksandra Makedonskog – u odabranim izvorima, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1983.
5) Džon Rols, Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd 1998
6) Jan-Werner Muller, Ustavni patriotizam, Edicija Reč, Beograd, 2010.
7) Fragmenti političke kulture, redaktor: Mirjana Vasović, Institut društvenih nauka, Beograd, 1998.
8) Jirgen Habermas, Saznanje i interes, Nolit, Beograd, 1975.
9) Robert Mihels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990.
10) Ulrih Bek, Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd
11) Sajmon Hiks, Politički sistem Evropske Unije, JP Službeni glasnik, Beograd, 2007.
12) Vučina Vasović, Savremene demokratije, tom I, drugo izdanje, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
13) Dragana Mitrović, Međunarodna politička ekonomija, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2009.
14) Političke grupacije u Evropi, Zoran Stojiljković, Maja Bobić, Nataša Dragojlović, Gordana Pilipović i Ana Stojiljković, Evropski pokret Srbija i Konrad Adenauer Stiftung fondacija, Beograd, 2011.
15) Danilo Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
16) Tomas Maltus, On population, Modern Library, New York 1960.
17) Stojiljković Zoran, Luković Slavoljub, Socijalni dijalog, UGS Nezavisnost, 2004.
18) Snežana Đorđević, Analiza javnih politika, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2009.
19) Pjer Burdije, Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
20) Hej, Kolin; Lister, Majkl i Marš, Dejvid, (u štampi), Država: teorije i problemi, Zavod za udžbenike, Beograd
21) Milan Podunavac, Princip građanstva i poredak politike, Čigoja štampa, Beograd, 2001.
22) Fragmenti političke kulture, redaktor: Mirjana Vasović, Institut društvenih nauka, Beograd, 1998.
23) Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica, 1998.
24) Dragan Veselinov, Politička Ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa, Beograd, 2008.
25) Džon Stjuart Mil, Oslobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1988. 26) Dejan Milenković, Javna uprava – odabrane teme, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2012.
27) Žan Žak Ruso, Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima; Društveni ugovor, Školska knjiga, Zagreb, 1978.
28) Gabrijel Almond i Sidni Verba, Civilna Kultura, Politička kultura, Biblioteka Minerva
29) Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997.
30) Onora O’Neill, The dark side of human rights, International Affairs 81, 2005. 22
31)Budućnost znanja i kulture – rečnik za 21. vek, priredili Vinej Lal i Ašiš Nandi, Clio, Beograd, 2012.
32) Tekst sporazuma u Kjotu dostupan na: http://unfccc.int/key_documents/kyoto_protocol/items/6445.php,
33) „The Patriot Act“ dostupan na: http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/PLAW107publ56/pdf/PLAW-107publ56.pdf,
34) Novinski članak: Immigrants, Not Australians, Must Adapt; izjava Džulije Gilard, preneo U. S. Border Control, dostupno na: http://borderalert.usbc.org/destroyingamerica/enemy-within/immigrants-not-australians-must-adapt-%E2%80%93-take-itor-leave-it, pristupljeno 25. 3. 2013.
35) Novinski članak: Merkel: Multikulturalizam u Njemačkoj je propao, Dnevnik.hr, 17. 10. 2010. Dostupno na: http://dnevnik.hr/vijesti/svijet/merkel-njemacki-konceptmultikulturalnog-drustva-je-propao.html, pristupljeno: 25. 3. 2013.
36) Novinski članak: Rural U.S. population lowest in history, demographers say; Smartplanet, 28. 7. 2011. Dostupno na: http://www.smartplanet.com/blog/smarttakes/rural-us-population-lowest-in-history-demographers-say/17982; pristupljeno 25. 3. 2013. 37) Novinski članak: China’s Urban Population Exceeds Countryside for First Time; Bloomberg news, 17. 1. 2012. Dostupno na: http://www.bloomberg.com/news/2012- 01-17/china-urban-population-exceeds-rural.html; pristupljeno: 25. 3. 2013.
38) Demografsko istraživanje: United Nations, Department of Economic and Social Affairs, prognoza dostupna na: http://esa.un.org/wpp/unpp/p2k0data.asp; pristupljeno 24. 3. 2013.
39) Naučno istraživačka studija: Freedom in the World 2013, Freedom House, studija dostupna na: http://www.freedomhouse.org/report/freedom-world/freedom-world2013; pristupljeno 24. 3. 2013.
40) Istraživanje: United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2011). World Population Prospects: The 2010 Revision, CD-ROM Edition. Podaci dostupni na: http://esa.un.org/wpp/Excel-Data/fertility.htm; odnosno: http://esa.un.org/wpp/Excel-Data/mortality.htm; pristupljeno 25. 3. 2013.
41) Studija: Long-term global demographic trends: reshaping the geopolitical landscape, studija dostupna na sajtu CIA: https://www.cia.gov/library/reports/general-reports1/Demo_Trends_For_Web.pdf, pristupljeno 25. 3. 2013.
42) Zvanična internet prezentacija State Department-a Sjedinjenih Američkih Država: http://history.state.gov/milestones; pristupljeno 23. 3. 2013.
43) Istraživanje: United Nations Population Fund, dostupno na: http://www.unfpa.org/public/home/publications/pid/8726; pristupljeno 22. 3. 2013.
44) Novinski članak: TIME’s Person of the Year, from 1927 to 2011, Time Magazine, dostupno na: http://www.time.com/time/interactive/0,31813,1681791,00.html; pristupljeno 22. 3. 2013.

Koliko te je post inspirisao

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *