Život često ume da nas iskušava, a u poslednjih nekoliko godina i više nego obično. Tako se možemo naći u situaciji da smo „opkoljeni“ sa različitih frontova: studije, posao, zdravlje, odnosi sa drugim ljudima itd. Stoga je važno da naučimo kako da se izborimo sa problemima na rezilijentan način. Psiholozi koji se bave ovim konceptom definišu rezilijentnost kao umeće da adaptivno odreagujemo čak i kada smo suočeni sa velikim nedaćama, budemo fleksibilni i povratimo se još jači nakon stresne situacije. Ovo, naravno, ne znači da nam nije dozvoljeno da pokleknemo. Sasvim je normalno da se osećamo uznemireno, tužno, bezvoljno ili besno u stresnim i neprijatnim situacijama. Konfučije je rekao da naša najveća slava nije u tome da nikada ne posrnemo, već u tome da se uzdignemo svaki put kada se to desi. No, kako to možemo da izvedemo i šta možemo da uradimo da bismo povećali otpornost i funkcionalnost u stresnim prilikama? Osim uvek važećih saveta poput brige o svom fizičkom i mentalnom zdravlju i dobrog kruga socijalne podrške, pogledajmo još nekoliko njih koji se tiču našeg stava i načina razmišljanja o neprijatnim situacijama u koje nas život dovodi.
Na samom početku, evo testa kojim se može proveriti nivo rezilijentnosti, a koji može poslužiti kao dobra polazna tačka. Ono što treba da znamo jeste da je, u jeku stresnih situacija, najpre potrebno da smirimo svoj organizam i um, dubokim disanjem i zaustavljanjem roja nekorisnih misli, kako bismo se trezvenije posvetili sledećem:
Prihvati okolnosti, ali ne gubi nadu
Džejms Stokdejl je bio ratni heroj i pilot koji je tokom Vijetnamskog rata proveo sedam godina u zarobljeništvu, nakon čega je oslobođen 1973. godine. Na pitanje intervjuera o tome ko nije uspeo da se izvuče iz zarobljeništva, Stokdejl je odgovorio: „Optimisti“. Naime, on je naveo da su optimisti imali čvrsta uverenja da će uskoro biti oslobođeni, ali kako uskoro nije dolazilo, veliki broj tih ljudi umrlo je slomljenog srca. On je smatrao da je važno imati nadu u svetliju budućnost, ali da je isto tako važno prihvatiti i pomiriti se sa trenutnom teškom situacijom u kojoj smo, ma koliko brutalna bila. Ovakvo shvatanje zove se takozvani Stokdejlov paradoks. Džejms nikada nije sumnjao da će se vratiti kući živ, jer na kraju dana, ništa drugo nije preostalo do gole nade koja stoji između njega i smrti. Međutim, namesto da je podgreva nerealnim željama, on se suočio sa svojom situacijom i time ublažio samozavaravanje, ali možda i proaktivnije i razumnije pristupio sopstvenom preživljavanju. Kao što bi Vinston Čerčil rekao: „Ako prolaziš kroz pakao, nastavi i dalje“, a Stokdejl dodaje da su za to potrebni i nada i disciplina.
Nije uvek lako održati veru u bolje sutra, ali ako nam zafali inspiracije, možemo se osvrnuti na svoja prošla iskustva koja smo prebrodili. Tada možemo postaviti sebi pitanja kao što su: „Šta sam tada uradio/la što mi je pomoglo?“, „Šta od toga je primenljivo na sadašnju situaciju?“, „Šta sam tada naučio/la, što mi može sada pomoći?“, „Koje misli i ponašanja nisu bili od koristi?“ itd. Na ovaj način se podsećamo svojih prošlih uspeha ili neuspeha koje smo preživeli, što može obnoviti našu snagu i veru u sebe i pomoći u sadašnjosti. Sa druge strane, potrebno je dosta discipline i iskrenosti prema sebi da se prihvate loše okolnosti kao činjenice, naročito, ukoliko su veoma stresne. Međutim, samo prihvatanjem možemo preći na sledeći korak: akciju. U ovom slučaju, možemo se zapitati da li ono što trenutno radimo pomaže povoljnom ishodu, jer na taj način vraćamo kontrolu u svoje ruke, birajući način na koji ćemo se poneti. Prihvatanjem onoga što ne možemo da promenimo i fokusiranjem na ono što možemo, povećavamo mogućnost da izađemo iz situacije uspešnije i sa manje štete.
Pusti da te nesreća poduči i oblikuje
Postoji jedna lepa kineska priča gorko-slatkog ukusa i glasi ovako: U jednoj kineskoj provinciji živeo je siromašan, ali vredan i pošten čovek. Njegovo najveće bogatstvo bio je njegov sin jedinac kojeg je neizmerno voleo. Jednoga dana, kada je osetio da mu se bliži sudnji čas, otac je pozvao sina. Izvadio je dve kutije, crnu i belu, i rekao mu: “Nažalost, nemam šta da ti ostavim osim ove dve kutije. Dobro ih čuvaj i ne otvaraj ih dok ne dođe vreme. Kada ti bude najteže u životu, otvori belu kutiju. A kad ti bude najlepše, tada otvori crnu”. Nakon očevljeve smrti, sin je krenuo u svet. Bavio se najtežim poslovima i bio je stalno umoran, nesrećan i očajan. Da nevolja bude veća, usledile su poplave. Nastala je velika glad, i za mladića više nije bilo ni posla. Lutao je bespućima, spavao po šumama, a hranio se bobicama i korom drveta. Peklo ga je sunce, smrzavao se na jutarnjem mrazu, od kiše se krio ispod krošnji drveća. Jedne noći dok je spavao, neko mu je ukrao skoro sve što je imao. To ga je dotuklo. Izgubio je svaku nadu i odlučio da se ubije. Međutim, setio se očevljeve poruke i izvadio belu kutijicu. U njoj je bila mala pirinčana hartija i na njoj očevom rukom napisano: “Ovo će proći”. Očeva poruka dala mu je snage da nastavi. Istog dana se zaputio ka obližnjem gradu. Došavši do kapije, video je da na ulazu stoji kolona seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Lutao je gradskim trgovima nekoliko dana, a onda ga je zaustavio omaleni stari čovek. Rekao mu je da ga je tražio, jer su mu seljaci rekli da zna da čita i piše, a njegovom gospodaru je hitno potreban pisar. Uskoro je dobio posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svome pisaru. Ubrzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi. Sreća mu se osmehnula i sve se promenilo. U narednim godinama, mladić je postao gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo i oženio se. On i njegova žena, živeli su u ljubavi i izrodili mnogo dece. Mladić je mnoga predvečerja provodio ispijajući čaj, razgovarajući sa svojom voljenom ili podučavajući svoje sinove i prvi put u životu je pomislio može li biti srećniji nego što je sad. Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života, od najgore bede do savršene sreće. Tada se setio svog oca i one druge kutijice koju mu je otac dao. Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano: ”I ovo će proći.”
Sve što nam se dešava ima rok trajanja. Zato je i potrebno da što više vrednujemo lepe trenutke i što više učimo iz loših (i budemo zahvalni i za jedne i za druge), kako bismo im dali neki smisao i kako bismo im dozvolili da stvore buduću i jaču verziju nas. U suprotnom, bilo bi kao da proživljavamo patnju uzalud, a ona je najveći učitelj koji nam život pruža. Pokazuje nam od čega smo satkani, na čemu i za šta želimo da radimo. Možda ne bismo doživeli lepe trenutke da nismo prošli kroz loše koji su nas pripremili za njih, jer su nas nagnali da radimo više i bolje.
Pozlati svoje pukotine
…poručuje nam japanska tehnika – kintsugi. U svetlu novih društvenih okolnosti, ova vrsta umetnosti dobila je svoj momenat da zasija, upravo stoga što se može shvatiti i kao filozofija života koja nam može pomoći u ovim nesigurnim vremenima. Naime, reč je o tehnici restauracije polomljenih stvari uz pomoć zlata koje se uliva u pukotine, vraćajući funkcionalnost nekada oštećene stvari i čineći je sada još lepšom i otpornijom. Cilj ovog postupka je da se naglase ožiljci krhotina, oblačeći ih u novo, zlatno ruho. Ova prelepa tehnika može nam pružiti inspiraciju za sopstveno zaceljivanje, jer nam poručuje da slavimo svoje mane i teške trenutke kroz koje smo prošli, kao svedoke svoje pobede i snage. Uči nas da prigrlimo ne samo svoje jake, već i slabe strane, i usmerava na realnost i savršenstvo naših nesavršenosti.
Pronađi smisao
Da bismo imali dovoljno snage da se izborimo sa situacijom, potrebno je da imamo zvezdu vodilju ili smisao koji možemo povezati sa svojom trenutnom situacijom. Slično prethodnom, važno je da pronađemo dobru stranu odnosno, korist u iskušenju. To će nam dati podstrek da se uhvatimo u koštac sa njim, jer ćemo znati zbog čega to činimo. Drugim rečima, imaćemo neki viši cilj za koji smo spremniji da žrtvujemo svoje zadovoljstvo i komfor. Znamo svi za izvikanu Ničeovu krilaticu: „Ono što nas ne ubije, ojača nas“. Niče je bio inspiracija brojnim savremenim misliocima, između ostalih, i Viktoru Franklu. Ovaj psihijatar, pisac i tvorac logoterapije koji je preživeo koncentracioni logor, govorio je da ne možemo da izbegnemo patnju – ona je deo našeg postojanja, ali možemo da biramo kako ćemo odgovoriti životu na njih. On je smatrao da životni smisao može da se ostvari kroz neko delo, doživljavanjem vrednosti ili nekoga kroz ljubav, i trpljenjem. Ovde nas interesuje upravo ovaj treći nivo. Frankl je govorio da je važan način na koji posmatramo i prihvatamo trpljenje – ono prestaje to da bude kada dobije smisao – smisao naše žrtve za nekoga ili za nešto. Drugačije rečeno, sve ima neki značaj. Možda nam nije očigledan i uočljiv u jeku okolnosti u kojima smo, i istina, ne možemo da znamo da li će nam ubuduće značiti za nešto, ali, sve što se dešava gradi ono što smo. Ako ne doživimo situaciju u kojoj nam preživljena patnja može pomoći, ona ipak formira našu ličnost i način na koji ćemo ubuduće živeti, pa i odreagovati na stresne situacije.
Dobrovoljno se izlaži neprijatnim situacijama
U skladu sa prethodno rečenim, a imajući u vidu da se vežbom daleko može dogurati, ono što možemo da uradimo kako bismo poboljšali svoju rezilijentnost, jeste da se namerno i proaktivno izlažemo blago neprijatnim situacijama. Time zapravo dobijamo veću kontrolu, jer mi preuzimamo volan i sami biramo da se upustimo u nešto za šta težimo da nas ojača. Upravo takve situacije najbolje su za razvijanje rezilijentnosti, zato što nas one očvršćuju i pripremaju za buduće, slične u kojima ćemo onda znati kako da se postavimo. U psihoterapiji, često se koristi tehnika izlaganja i desenzitizacije na neprijatnosti, u različite svrhe. Jedna od koristi ovakvog pristupa jeste da naš mozak razvija mogućnosti drugačijeg reagovanja na situacije, spram zaglavljenosti u nekorisnom ili parališućem načinu razmišljanja i ponašanja. Drugim rečima, kroz mnoštvo ovakvih iskustava, mi učimo i stičemo sve veći dijapazon reakcija, odnosno razvijamo veću flesksibilnost, snalažljivost, adaptibilnost i spremnost za buduće situacije, ali vežbamo i kontrolu svojih emocija. Pored ovoga, brzina kojom se vraćamo u kolosek nakon što nas nešto svojom novinom i iznenadnošću izbaci iz takta, takođe se povećava. Od naročite važnosti je znanje i sigurnost da smo jednom već uspešno rešili neku situaciju i da imamo neophodan arsenal osobina i sposobnosti da to učinimo ponovo. Naravno, ovo nije lako, ali ponovo, fokusom na dobre strane i viši cilj svega toga, može nam pomoći da se lakše nosimo sa ovakvim iskustvima.
Za kraj ostavljamo vas sa ohrabrujućim rečima Maje Anđelo koja kaže: „Ono što mi se dešava može me promeniti, ali odbijam da me umanji“.
